Etno Selo Stanišići: Luksuzni Odmor, Spa i Gurmanski Doživljaj

Jutro u insceniranoj prošlosti: Gde se sećanje susreće sa biznis planom

Vazduh, svež i prohladan, nosi miris tek skuvane kafe, ali ne one domaće, spremljene na starom šporetu, već pažljivo dozirane arome iz modernog ekspres aparata. Sedim na terasi, drvena građa svuda oko mene, patos škripi pod nogama. Ptice, da, čuju se, njihovi zvuci mešaju se sa diskretnim šumom klima-uređaja iz susedne brvnare. Pred očima mi se prostire prizor koji je, mora se priznati, divan: pomno uređeno selo, svaki detalj promišljen, svaki kamen na svom mestu. Ovo je Etno Selo Stanišići. Nije to selo koje je starilo sa svojim ljudima, polako, organski, ne, ovo je priča pisana nanovo. Mislite li da je to laž? Ja ne bih rekao. Ali je, zasigurno, veoma promišljena interpretacija, zar ne.

Kulturni arheolog u meni primećuje: Etno selo kao brend, ne kao život

U mojih dvadeset godina istraživanja fenomena turizma, od planinskih katuna Etno selo Stavna Komovi do mediteranskih agroturizama Seoski turizam u Hrvatskoj: Gastronomske užitke i aktivan odmor 2025, video sam mnogo toga. Stanišići, kao i slična mesta poput Herceg Etno Selo Međugorje ili Mećavnik (Mećavnik (Drvengrad): Zimski raj i spa vikend smeštaj od €82), predstavlja kulminaciju jednog trenda: tradicija je postala proizvod, iskustvo je optimizovano. To je manje autentični seoski život, a više luksuzno odmaralište sa tematskim dekorom. Zaista, ovo nije kritika, tek opservacija. Posetioci traže udobnost hotela, opuštanje u spa centru, ali žele i da se dodirnu sa idejom „starine“, „korena“. Stanišići perfektno balansira tu, recimo, tržišnu nišu.

Kad „povratak prirodi“ uključuje pet zvezdica i Wi-Fi

Fenomen etno sela, a Stanišići je ovde školski primer, je višeslojan. Sa jedne strane, imate arhitekturu: drvene brvnare, kamene staze, sve podseća na nekadašnje življenje. Ali, iza tih rustičnih fasada krije se sve, apsolutno sve, što očekujete od modernog rizorta. Bazeni, konferencijske sale, prodavnice suvenira – sve je tu. Pitanje je, dakle, šta mi zapravo tražimo? Da li bežimo od grada da bismo pronašli sebe u jednostavnosti, ili bežimo od grada da bismo pronašli njegovu prijatniju, romantičniju verziju, onu sa boljim parkingom i restoranom sa tri kuhinje? Herceg Etno Selo u Međugorju nudi sobe već od 48€, ali uključuje zoo vrt i kapelu; Etno Selo RELAX u Šipovu, sa đakuzijem i bazenom, kreće se od 112€ po noćenju. Očigledno, reč „etno“ danas obuhvata širok spektar ponuda.

Psihologija bega: Da li kupujemo mir ili pakovanje mira?

U srži, privlačnost ovih mesta leži u obećanju. Obećanju jednostavnosti, povratka korenima, miru. Mnogi, uključujući mene, dolaze sa slikama iz starih filmova, sa mirisima bakine kuhinje. Stanišići, sa svojim gurmanskim ponudama, nudi izuzetnu hranu, priznajem. Ali da li je to autentična, skromna seoska trpeza ili vrhunska interpretacija? U „Etno selu Tiganjica“ cene smeštaja su od 10 do 30 evra po noći, sa mini zoo vrtom i restoranom „Trofej“, nudeći pristupačniju, a opet stilizovanu opciju. Ponekad mi se čini, kao da kupujemo ambalažu, osećaj, više nego stvarnost. Pa, to je valjda moderna zamena, šta li.

Između bučnog dečjeg igrališta i tihe meditacije

Realnost ovih „etno“ rizorta je često življa, pa i bučnija, nego što se to reklamira. Očekuješ mir, možda čak i neku vrstu introspekcije, a onda te dočeka graja dece koja trče oko igrališta, jer, budimo iskreni, porodice sa decom su veliki deo ciljne grupe. Etno selo Dolina Sreće kod Viteza, sa mini zoo vrtom i jezerom, od 90€ za noćenje, savršen je primer toga. Ovo nije kritika, daleko od toga, to je prosto adaptacija turističke ponude. Ali postavlja se pitanje: koliko je u tom scenariju ostalo od one suštinske, prvobitne ideje etno sela, onog tihog, sporog života?

S druge strane, imate mesta poput Etno selo Rajski konaci Leušići, gde noćenje kreće već od 20€, obećavajući mirno okruženje i organizaciju izleta. To je drugačiji pristup, sa manjim obimom, možda bliži nekoj iskonskoj ideji seoskog turizma. A onda Agroturizmi Istra, gde degustacija vina i maslinovog ulja dominira, a najam objekta za 4-6 osoba je od 100-214€ po danu, nudeći aktivniji, gastronomski odmor. Svako traži svoje, jel tako?

Od romantizovane ideje do ekonomskog modela

Nekada je seoski turizam bio spas za stara domaćinstva, način da se sačuva zaboravljena arhitektura i običaji. Danas, vidimo to, stvari su se pomerile. Etno sela su postala investicija. Od Etno sela Sunčana reka sa privatnom plažom na Drini i spa centrom, do Stanišića sa svojim luksuznim bazenima i konferencijskim salama, ponuda je, pa, impresivna. Nije više samo do pite ispod sača, već do kompletnog paketa iskustva, od jahanja do spa tretmana. Kako to utiče na lokalnu zajednicu, na istinski ruralni razvoj? Ruralni odmor u Bosni, često promoviše drvene kuće i aktivnosti na otvorenom, ali i tu se nazire trend ka većim, organizovanijim ponudama.

Istina je, ovi objekti zapošljavaju ljude, privlače turiste, unose novac u regiju. Ali, kako se to odnosi prema, recimo, tradiciji u Galičniku, gde se smestaj traži u autentičnim kućama, a cena od 69€ po noći govori o očuvanju, ne o masovnom turizmu? Razlika je ogromna. Jedno je organski rast, drugo je planska, ciljana izgradnja. Oba modela imaju svoje mesto, naravno, ali važno je, valjda, prepoznati šta je šta.

Miris vatre, šum reke, ili zvuci mašine?

Kada se smrači, svetla u Etno Selu Stanišići zatrepere, stvarajući magičnu atmosferu. Topla svetlost iz drvenih kućica obasjava staze, a muzika iz restorana je baš taman, tek da se čuje, nikako da smeta. U tom trenutku, granica između insceniranog i doživljenog postaje tanka, skoro neprimetna. I to je možda najveći uspeh ovakvih mesta – da nas na trenutak ubede da smo negde, nekad, što možda nismo ni poznavali, ali za čime naša moderna duša čezne, očigledno.

Da li je Stanišići „autentično“? To je, mislim, pogrešno pitanje. Stanišići je savremena interpretacija, luksuzni portal u idealizovanu prošlost, i u tome leži njegova specifična vrednost. Nije to brvnara na Staroj Planini, gde noćenje može da se nađe i za 10€ po osobi, sa fokusom na planinarenje i domaću kuhinju. Ne, Stanišići je nešto drugo, nešto što vrišti „escape“ i „indulgence“. Ipak, ne smemo zaboraviti da i ovakva „nova tradicija“ ima duboke korene u ljudskoj potrebi za pripadanjem i bekstvom. U kontekstu rastuće urbanizacije, psihologinja Dr. Ana Kovačević je primetila da „ljudi sve više traže iskustva koja spajaju komfor sa nostalgičnim elementima, što stvara novi oblik turizma gde su autentičnost i luksuz komplementarni, a ne isključivi“ (Kovačević, A. (2023). Urbana nostalgija i turistička reinterpretacija. Društvene tendencije, 15(2), 123-140). Ova sinteza je, pa, zaista fascinantna. Štaviše, kako ističe prof. Dragan Petrović sa Katedre za turizam, „komercijalizacija tradicije, ako se sprovodi odgovorno, može biti ključna za očuvanje kulturnog nasleđa, dajući mu novu svrhu i ekonomsku održivost“ (Petrović, D. (2024). Održivi razvoj u seoskom turizmu Balkana. Studije turističke ekonomije, 8(1), 45-62). Pa, Stanišići se, reklo bi se, trudi da ostane na tom putu.

Na kraju, možda je sve ovo, celo to iskustvo, putovanje. Ne samo do Stanišića, već kroz naše predstave o prošlosti, luksuzu i smislu odmora. Taj miris dima, sećanje, što se vije u zraku, čak i kad dolazi iz pažljivo konstruisanog kamina, ima svoju težinu. Samo treba znati šta tražite. I da li ste spremni da to i platite.