Gorštak sa Golije – Vid Luković poklanja zemlju za život na selu

„Zapad proguta seljaka“, reče mi Vid Luković, dok smo sedeli u njegovoj toploj, skromnoj kući na obroncima Golije, planine koja čuva svoje tajne i svoje ljude. Njegov glas je bio dubok, prožet mudrošću starca koji je svedočio promenama i razumeo suštinu opstanka. Vid nije običan čovek; on je gorštak sa Golije, živi simbol otpora modernom svetu i promoter povratka izvornim vrednostima. Njegova priča, koja je odjeknula Srbijom, nije samo o parčetu zemlje, već o filozofiji života, o borbi za dušu i identitet u vremenu kada se čini da je sve na prodaju. A ono što Vid nudi, daleko je od komercijalnog – nudi 10 ari zemlje besplatno, ali uz jedan, nimalo lak uslov.

U eri masovnog turizma i popularizacije „povratka prirodi“ putem kratkotrajnih, idealizovanih iskustava, često zaboravljamo šta to zaista znači. Mnogi mladi ljudi, umorni od gradske vreve, stresa i otuđenosti, maštaju o seoskom životu, o miru, svežem vazduhu i samoodrživosti. Te misli su plemenite, ali često im nedostaje dublje razumevanje onoga što takav život podrazumeva. Imao sam priliku da se uverim u to prilikom jednog susreta.

Sećam se, dok sam pripremao priču o Vidu i njegovoj neobičnoj ponudi, javio mi se jedan momak iz Beograda. Dvadeset i nešto godina, obučen po poslednjoj modi, sa bradicom stilizovanom do savršenstva i osmehom spremnim za Instagram. Bio je oduševljen idejom, govorio mi je kako želi da „iskusi pravi život“, da se „poveže sa prirodom“, da „pobegne od ludila grada“. Pričao je o organskoj hrani, o miru, o „detoksu duše“. Zvučao je kao arhetip modernog tragaoca za autentičnošću, onog koji je spreman na avanturu, ali pod određenim, uglavnom komfornim, uslovima.

Njegova prva reakcija kada sam mu spomenuo Vidovu ponudu je bila euforična. „Golija! To je prelepo! Zamisli selfije tamo! Baš sam hteo da vidim Srbiju, da se pripremim za kampovanje i avanturu!“ Njegov entuzijazam bio je zarazan, ali površan. Kada sam mu objasnio da uslov za dobijanje zemlje nije samo lepa fotografija na nekom vidikovcu Golije, već život – doslovno život – 365 dana godišnje, i to u surovim, nemilosrdnim zimskim uslovima, njegov osmeh je polako izbledeo. Tišina u slušalici je postajala sve duža. „Znači, ne samo leti? Ne mogu da dođem kad mi se prohte? I moram da živim tamo i zimi?“, promucao je. Objasnio sam mu da je to suština ponude: živeti život gorštaka, sa svim njegovim izazovima i lepotama, bez ustupaka. Na kraju razgovora, uz izvinjenje, rekao je da „ipak nije spreman za tako radikalnu promenu“. Njegov san o povratku prirodi bio je, ispostavilo se, samo lepa fikcija, daleko od surove realnosti života na planini. Upravo tu se krije razlika između romantične predstave i surovog, ali ispunjenog života na selu Srbija. Vid Lukovic Golija ne traži turiste, već prave gorštake, ljude koji su spremni da se uhvate u koštac sa životom i ponovo pronađu sebe.

Uslov za dobijanje zemlje: Život 365 dana na Goliji

Vidov uslov je jasan, beskompromisan i istinski težak za većinu modernih ljudi: onaj ko želi da dobije 10 ari zemlje na Goliji, mora na njoj živeti tokom cele godine, svih 365 dana. Nema izuzetaka, nema „poseta vikendom“, nema povratka u grad kada zaveje sneg. Ovo nije turistička atrakcija, već poziv na potpuni preobražaj života, poziv da se integrišete u ritam prirode i planine. Luković ne želi da njegova zemlja postane vikendaško odmaralište ili mesto za „digitalne nomade“ koji traže samo inspiraciju, već istinski dom za nekoga ko je spreman da obnovi život na Goliji, da se uhvati u koštac sa njenom divljom lepotom i izazovima.

„Znaš, mnogi bi došli leti, uživali u vazduhu, prirodi, a kad dođe zima, pobegli bi u grad. To nije život. To je izigravanje života“, objašnjava Vid dok pijuckamo kafu. „Život na Goliji je celogodišnji posao. To je briga o stoci, cepanje drva, čišćenje snega koji može da bude i do dva metra. To je buditi se sa prvim petlovima i leći sa prvim sumrakom, prilagođavati se prirodi, ne očekivati da se priroda prilagodi tebi. Tražim nekog ko je spreman da se sa Golijom sprijatelji, da je zavoli i prihvati takvu kakva jeste, i leti i zimi. Nema tu ‘jedne sezone’, život je ovde neprekidan.“

Ovaj uslov, iako naizgled grub, proističe iz duboke Vidove mudrosti i iskustva. On zna da samo stalno prisustvo na zemlji, briga o njoj i život u skladu sa njom, može doneti istinski plod. Zemlja zahteva posvećenost, a Golija posebno. Ona ne prašta nemar, ali zato obilato nagrađuje trud i poštovanje. Namera mu je da oživi pusta golijska sela, da vrati život tamo gde je zamro, da stvori novu zajednicu ljudi koji će ceniti ono što je on cenio ceo život. Ovakvi projekti su ključni za očuvanje održivog turizma i eko sela, kao i za opstanak tradicionalnog načina života. Upravo je ovo poklanjanje zemlje na selu prilika za stvaranje nove zajednice.

Vidova filozofija: „Bolje rđav domaćin na svom pragu, nego sluga kod tuđeg“

Vid Lukovic Golija je živa enciklopedija gorštačke mudrosti. Njegova filozofija života se može sažeti u jednostavnoj, ali snažnoj rečenici: „Bolje rđav domaćin na svom pragu, nego sluga kod tuđeg.“ Ova rečenica nije samo izreka; to je temelj njegovog postojanja, princip po kojem je živeo i podizao svoju porodicu. Ona govori o nezavisnosti, o samopouzdanju, o vrednosti sopstvenog rada i truda, bez obzira na materijalno bogatstvo.

U svetu koji nas gura ka korporativnoj hijerarhiji, ka zavisnosti od sistema i ka merenju uspeha kroz finansijske pokazatelje, Vidova rečenica odzvanja kao snažan apel za povratak autentičnosti. On veruje da je istinska sloboda u sposobnosti da sam kreiraš svoj život, da obrađuješ svoju zemlju, da brineš o svojoj porodici, bez diktata spoljnog sveta. „Šta ti vredi sav novac sveta ako si rob nekom drugom? Ako ne možeš da legneš i ustaneš kad ti duša traži, već kad ti šef kaže?“, pitao me je sa sjajem u očima, a u njegovom pogledu video sam decenije borbe i ponosa.

Ova filozofija se ogleda u svemu što radi. Vid je sam svoj gazda. Njegova kuća je njegova tvrđava, njegova zemlja je njegovo carstvo. On ne čeka pomoć od države ili od bilo koga, već se oslanja na svoje ruke, na svoju pamet i na Božju volju. Uči generacije, uključujući i svoje unuke, da cene zemlju, da je obrađuju, da se sami snalaze za hranu i da budu otporni. To je suština pravog seoskog odmora sa porodicom, gde se uči i živi istinska vrednost.

Za njega je zemlja više od nekretnine; to je živo biće, izvor života, veza sa precima i zaveštanje budućim generacijama. Zato je njegova ponuda tako simbolična. On ne prodaje zemlju, već je poklanja onima koji su spremni da preuzmu odgovornost i nastave tradiciju samostalnog, gorštačkog života. U današnjem svetu, gde je sve podređeno profitu, Vidova gesta deluje kao revolucionarni čin, poziv na buđenje i povratak iskonskim vrednostima. On traži novog gorštaka sa Golije, koji će razumeti i poštovati tu filozofiju.

Izazovi surovih zima i netaknute prirode Golije

Golija je planinska lepotica, netaknuta priroda, vazdušna banja i rezervat biosfere pod zaštitom UNESCO-a. Ali, iza te bajkovite fasade kriju se i surovi izazovi, posebno tokom dugih i oštrih zima. Oni koji maštaju o životu na selu Srbija, moraju biti spremni na borbu sa prirodom, ali i na nagrade koje takva borba donosi. Planinske oaze Srbije nude mir i tišinu, ali ne bez truda.

Zime na Goliji su legendarne. Sneg pada već u novembru i zadržava se sve do aprila, često dostižući visinu od jednog do dva metra. Putevi postaju neprohodni, sela su odsečena, a temperature padaju duboko ispod nule. To znači da je potrebna ozbiljna priprema: velika zaliha drva za ogrev, dovoljna količina hrane, ali i sposobnost snalaženja u izolaciji. Nema brze pomoći, nema supermarketa iza ćoška. Snalaziš se sam ili uz pomoć retkih komšija, isto tako prekaljenih gorštaka.

„Zima ovde nije za svakog“, priča Vid, pokazujući mi na stakla prozora po kojima se led već hvatao, iako je jesen tek počela da se ozbilji. „Neki se prepadnu kad vide prvi sneg. A kad zaveje, pa nema struje danima, pa se pokvari traktor… E, tad se vidi ko je od kakvog materijala. Nema ovde bežanja. Moraš da budeš spreman na sve, da imaš i snage i volje. Ali, kad preživiš zimu, onda si pravi gorštak. Onda ceniš svaki sunčan dan, svaki cvet, svaku ptičicu koja ti dođe u dvorište.“

Međutim, izazovi surovih zima su samo jedna strana medalje. Druga je neopisiva lepota netaknute prirode. Golija nudi čiste reke, guste šume pune pečuraka i lekovitog bilja, bogat životinjski svet. To je raj za ljubitelje prirode, za one koji cene mir i tišinu, koji žele da žive u harmoniji sa okolinom. To je mesto gde se duša odmara, gde se čovek povezuje sa svojim korenima, daleko od buke i zagađenja civilizacije. Prava autentična brvnara u Srbiji omogućava da se iskusi baš ta harmonija.

Život na Goliji uči strpljenju, skromnosti, otpornosti i samostalnosti. To je povratak korenima, povratak smislu, povratak životu na selu Srbija, onakvom kakav je nekada bio, ali sa mogućnošću da se izgradi novi, održivi model za budućnost. Upravo to nudi Vid Lukovic Golija onima koji su dovoljno hrabri da prihvate izazov.

Subvencije države i perspektiva poljoprivrede na Goliji

Iako Vid Luković propagira samostalnost i oslanjanje na sopstvene snage, realnost modernog ruralnog života često uključuje i podršku države. Poljoprivreda u Srbiji, posebno u planinskim predelima, suočava se sa brojnim izazovima, ali i sa značajnim potencijalima. Vlada Srbije poslednjih godina ulaže napore da podstakne poklanjanje zemlje na selu i povratak ruralnim područjima, nudeći različite subvencije i podsticaje za mlade poljoprivrednike, kao i za razvoj stočarstva i ratarstva.

Za nekoga ko bi prihvatio Vidov izazov i trajno se nastanio na Goliji, otvaraju se mogućnosti korišćenja ovih subvencija. One mogu obuhvatati podršku za nabavku poljoprivredne mehanizacije, podsticaje za gajenje specifičnih kultura koje uspevaju u planinskim uslovima (poput malina, borovnica, aronije), kao i subvencije za stočarstvo, koje je tradicionalno jaka grana privrede na Goliji. Ulaganje u kućno konzerviranje i pripremu zimnice može biti posebno isplativo.

„Država daje, koliko daje, ali moraš da se snađeš i sam. Ne možeš da čekaš da ti neko sve donese na tacni“, kaže Vid, naglašavajući svoju filozofiju. „Ali, ako si vredan, ako hoćeš da radiš, imaš ovde šta da radiš. Možeš da sadiš, da čuvaš stoku, da praviš sir, kajmak. Golija ti sve daje, samo moraš da se potrudiš. Organska hrana je tražena, čist vazduh i voda su zlato.“

Perspektiva poljoprivrede na Goliji leži u njenoj netaknutoj prirodi. Proizvodi sa Golije nose epitet „čistih“ i „organskih“, što im otvara vrata ka tržištima koja cene kvalitet i autentičnost. Moguće je razvijati stočarstvo (ovčarstvo, govedarstvo), pčelarstvo, sakupljanje šumskih plodova i lekovitog bilja. Uz to, ruralni turizam takođe nudi šansu za dodatnu zaradu, jer sve više ljudi traži miran seoski odmor i autentična iskustva. Spoj poljoprivrede i turizma, uz pametno korišćenje državnih podsticaja, može stvoriti održiv ekonomski model za one koji su spremni da prihvate život na selu Srbija. Eko sela Evrope su dobar primer kako se to može uspešno realizovati.

Porodični život sa sedmoro dece i šestoro unučadi

Život Vid Lukovic Golija nije samo priča o zemlji i izazovima, već i o dubokim porodičnim vrednostima koje su temelj njegovog postojanja. On je ponosan otac sedmoro dece i deda šestoro unučadi, a njegova kuća na Goliji je uvek puna smeha, žamora i energije. Njegova porodica je dokaz da je život na selu Srbija i dalje moguć i ispunjen, čak i u surovim planinskim uslovima. Ona je živi primer tradicionalnih recepata iz seoskih domaćinstava i održavanja kulturnog nasleđa.

U vremenu kada natalitet opada i kada se mladi sve ređe odlučuju za veliki broj dece, Vidova porodica deluje kao svojevrsni svetionik nade i podsećanje na važnost širenja porodičnog stabla. Njegova deca su odrasla učeći od prirode, radeći na zemlji i usvajajući vrednosti koje im je otac preneo. Nisu svi ostali na Goliji, neki su otišli u gradove u potrazi za obrazovanjem i poslom, ali su svi poneli sa sobom ono najvažnije – poštovanje prema radu, prirodi i porodici. To je i svedočanstvo o vrednosti srpske trpeze i zajedništva.

„Najveće bogatstvo koje čovek može da ima, to su deca“, kaže Vid, dok mu se lice obasjava osmehom. „Nema tog novca, nema te kuće, nema te slave koja može da zameni sreću kad vidiš svoje potomke, kad znaš da si nešto stvorio, da će neko nastaviti tamo gde ti staneš. Ova zemlja, ova kuća, ovo je sve za njih. I zato i nudim, da neko dođe, da oživi, da se rađaju deca, da se nastavi život.“

Njegova unučad su njegovo najveće blago. Trče po dvorištu, pomažu u sitnim poslovima, uče o biljkama i životinjama. Kroz igru i rad, upijaju znanje o tradicionalnom načinu života, postajući most između prošlosti i budućnosti. Vidov primer pokazuje da gorštak sa Golije može da izgradi ne samo samoodrživo imanje, već i snažnu porodicu, koja je temelj svakog društva. On ne samo da poklanja zemlju, već poklanja i deo svoje vizije o budućnosti, o životu ispunjenom svrhom i smislom, daleko od praznine modernog sveta.

Ponuda Vid Lukovića je više od gesta dobre volje; to je poziv na preispitivanje, na hrabrost, na povratak sebi. To je prilika za one koji zaista razmišljaju o povratku prirodi i autentičnom načinu života da svoje snove pretvore u stvarnost. Ali, to je i podsetnik da je pravi život na selu daleko od idealizovane slike sa društvenih mreža, već zahteva posvećenost, rad i istinsku ljubav prema zemlji i planini. Vid Lukovic Golija, gorštak sa Golije, pruža ruku, ali očekuje i da mu se pruži celo srce.