Đavolja Varoš 2026: Kako stići pre vrućine i grupnih tura [Info]

Operacija „Prvi na kapiji“: Zašto je 7 ujutru jedini termin koji se računa

Vazduh miriše na suvu prašinu i nagoveštaj sumpora dok se sunce polako penje iznad Radan planine. Ako ste stigli u 11 sati sa organizovanom turom iz Niša, već ste izgubili bitku. Do tada je temperatura u ovom kamenom grotlu već prešla 30 stepeni, a uske drvene staze su zakrčene selfi štapovima i decom koja vrište jer ih bole noge. Đavolja Varoš nije mesto za laganu šetnju posle doručka; to je logistički izazov koji zahteva vojničku preciznost ako želite da doživite onaj jezivi mir koji su opisivali putopisci pre nego što je asfalt stigao do kapije. Kao što važi i za Nišku tvrđavu tokom vikenda, tajming određuje da li ćete videti čudo prirode ili samo gomilu leđa drugih turista.

Kao od januara 2026. godine, kapije se zvanično otvaraju u 7:00. Budite tamo u 6:45. Zašto? Zato što prva grupa autobusa iz banja stiže oko 9:30. Imate tačno 150 minuta tišine. Iskoristite ih. Čućete kako vetar struže o peščarske kule, zvuk koji meštani nazivaju đavoljim šapatom. To nije mit. To je fizika. Donošenje odluke da krenete rano znači da ćete izbeći onaj lepljivi, teški znoj koji vam natapa majicu već kod prve osmatračnice.

Koliko košta ulaz u 2026?

Ulaznica je sada 400 dinara. Pripremite keš. Terminali za kartice često „gube signal“ usred šume, što je klasičan lokalni trik da vas nateraju da trošite sitninu u obližnjim kafanama. Ne nasedajte na priče o „all-inclusive“ vodičima na parkingu. Staza je jasno obeležena. Ne treba vam niko da vam prstom pokazuje na kamen koji stoji tu milion godina.

Put do Varoši: Rupe, krive i gde parkirati bez drame

Put od Kuršumlije do Đavolje Varoši je test za vaše amortizere i vaše strpljenje. Ako dolazite malim autom, budite spremni na nizak klirens i oštro kamenje koje je isprala kiša. Stanje je slično kao kada planirate put ka Vlašiću iz pravca Srbije – navigacija će vam obećati 30 minuta, ali realnost je bliža satu ako ne želite da ostavite karter na putu. Parking na samom ulazu je često u blatu. Ako vidite da je počela kiša, parkirajte 200 metara niže na tucaniku. Izvući ćete se lakše kad krenete nazad.

UPOZORENJE: Ne kupujte vodu na štandovima ispred ulaza. Mala flašica košta 250 dinara. Na samo kilometar pre skretanja za lokalitet imate lokalnu prodavnicu gde je cena normalna. Ili još bolje, ponesite svoju. Čuvajte novac za ozbiljnije stvari.

Staze unutar lokaliteta su u 2026. delimično renovirane, ali drveni pragovi su i dalje klizavi od jutarnje rose. Ako planirate porodični obilazak sa decom, zaboravite na kolica. Čak i ona „terenska“. Stepenice su strme, a nagib kod Crvenog vrela će vas naterati da se zapitate zašto niste više išli u teretanu. To je surova, gola priroda. Nema lifta. Samo vaša pluća i miris kisele zemlje.

Anatomija Đavolje Varoši: Šta zapravo gledate dok brišete znoj?

Đavolja Varoš se sastoji od 202 zemljane figure, ali nisu sve iste. One u „Paklenoj jaruzi“ su tamnije, zlokobnije, dok su one u „Đavoljoj jaruzi“ svetlije i više izložene eroziji. Zemlja ovde ima ukus metala. Ozbiljno. Ako probate vodu iz „Đavoljeg vrela“, osetićete gorak, kiseo ukus koji ostaje na jeziku satima. To je ekstremna koncentracija aluminijuma i gvožđa. PH vrednost je oko 1.5 – skoro kao akumulatorska kiselina. Ne umivajte se njom osim ako ne želite crveni osip kao suvenir.

Zašto kule ne padaju?

Tajna je u kamenim kapama. Svaka kula ima andezitni blok na vrhu koji je štiti od vertikalne erozije. Kada ta kapa padne, kula nestaje za nekoliko decenija. To je proces koji traje vekovima, ali mi ga vidimo u jednom treptaju geološkog vremena. U 2026. primećeno je da su dve manje kule u donjem sektoru značajno istanjene nakon jakih prolećnih kiša. Požurite pre nego što gravitacija uradi svoje.

Istorijski Sidebar: Krvava svadba i prokletstvo

Lokalna legenda nije mekana priča za laku noć. Kaže se da su ovde svatovi krenuli da venčaju brata i sestru, po nagovoru samog đavola koji im je „pomutio pamet“ đavoljom vodom. Bog ih je, videvši to, skamenio da bi sprečio greh. Ali, postoji i mračniji sloj priče koji vodiči retko pominju. Tokom 19. veka, hajduci su koristili ove jame za skrivanje plena, a šuplje kule su im služile kao prirodni odžaci. Dim bi se razvejao među figurama, pa bi poterama izgledalo kao da sama zemlja puši. Bilo je tu mnogo više krvi nego što turističke brošure smeju da napišu. Miris dima koji se ponekad oseti nije od hajduka, već od obližnjeg rudnika, ali atmosfera ostaje podjednako teška.

Vibe Check: Tišina crvenih izvora u 8 ujutru

Stojite na platformi. Ispod vas je Crveno vrelo, koje boji okolno kamenje u rđu i krv. Tišina je toliko gusta da možete čuti sopstveni puls u ušima. Nema žamora, nema vikanja „stani ovde za sliku“. Samo vi i stotine kamenih entiteta koji kao da vas posmatraju. Svetlost u ovo doba je meka, zlatna, i savršeno se odbija od mineralnih naslaga. Ovo je trenutak kada shvatate da je buđenje u 5 ujutru vredelo svakog minuta izgubljenog sna. Vazduh je svež, skoro hladan, pre nego što se pretvori u vrelu peć oko podneva.

Ako ste ljubitelj fotografije, ovo je jedini prozor za rad. Kasnije, senke postaju oštre i ružne, a ljudi u fluorescentnim majicama kvare svaki kadar. Za one koji traže staze bez gužve i betona, Đavolja Varoš je u ranim jutarnjim časovima najbliže što ćete doći istinskoj divljini u ovom delu Srbije.

Ako nebo odluči drugačije: Plan B za Kuršumliju

Planine su nepredvidive. Ako vas u Đavoljoj Varoši uhvati pljusak, staze postaju opasne. Zemlja se pretvara u klizavu sapunicu. U tom slučaju, nemojte forsirati uspon. Vratite se u Kuršumliju. Posetite manastir Svetog Nikole, prvu zadužbinu Stefana Nemanje. Tamo je mirnije, a krov ne prokišnjava. Možete proveriti i iskustva sa drugih izvora u Srbiji ako je kiša opšta pojava tog dana. Kuršumlijska banja je takođe blizu, ali izbegavajte vikende jer je hlorisan miris bazena tada jači od mirisa prirode.

Gde jesti nakon uspona?

Zaboravite na restorane tik uz kapiju lokaliteta. To su fabrike za turiste. Vozite nazad ka magistrali i tražite kafane gde su parkirani kamioni. Tamo je jagnjetina prava, a hleb se peče u furuni, slično kao u najboljim etno selima. Tražite „kosanički sir“ – to je lokalni specijalitet koji ima specifičnu oštrinu zbog ispaše na ovim kiselim terenima.

Gear Audit: Šta vam zaista treba za Đavolju Varoš?

Patike sa ravnim đonom su recept za katastrofu. Trebaju vam cipele sa Vibram đonom ili ozbiljne gojzerice. Sitni šljunak na strmim delovima staze se ponaša kao kuglični ležajevi pod vašim nogama. Jedan pogrešan korak i uganuće skočnog zgloba je zagarantovano. Takođe, ponesite rezervnu majicu. Čak i ako krenete rano, vlažnost pored izvora je visoka i bićete mokri do kože.

Štapovi za hodanje? Da, ako imate problema sa kolenima. Uspon nije dugačak, ali je intenzivan i stepenice su nepravilnog oblika. I ne zaboravite kačket. Čim sunce pređe vrhove kula, ono prži direktno u teme, a hlada na samim vidikovcima skoro i da nema.

Sveti gral suvenira: Šta poneti kući?

Ignorišite plastične figure Đavolje Varoši koje se prave u Kini. To je smeće. Ako želite nešto autentično, potražite domaći med od majčine dušice sa Radan planine. Ljudi ga prodaju pored puta, daleko od glavnog ulaza. Taj med je taman, skoro crn, i ima ukus divljine. Takođe, ako imate sreće da sretnete nekog od lokalaca koji peku rakiju od divlje kruške, to je „tečni zlato“ ovog kraja. Rakija je oštra, ali čista, bez šećera, baš onakva kakvu opisuje naš vodič kroz zanatske destilerije.

Zadatak za istraživače

Potražite mali urezani krst na jednoj od donjih kula, blizu izvora. Priča se da ga je urezao seljak koji je pokušao da „istera đavola“ iz zemlje pre više od sto godina. Malo ko ga primeti jer svi gledaju u vrhove kule. To je detalj koji odvaja turistu od putnika.

Napomena: Zakoni o dronovima su ovde strogi. Snimanje bez dozvole može vas koštati 50.000 dinara ako vas uhvate čuvari koji su u 2026. opremljeni radarima za detekciju. Nemojte rizikovati opremu zbog jednog snimka iz vazduha koji već postoji na Jutjubu. Uživajte očima, ne samo objektivom.