Brana Stubo-Rovni: Zamka za turiste i magnet za kazne
Vazduh ovde miriše na vlažan krečnjak i motorno ulje onih koji su precenili visinu svog vozila. Dok sunce prži asfalt na 75 metara visokoj brani Stubo-Rovni, tišina je varka. Od januara 2026. godine, lokalne patrole su pojačale nadzor nad prostorom oko same krune brane. Ako planirate da ostavite auto tik uz barijeru jer vam je mrsko da pešačite 200 metara, spremite 5.000 dinara. Toliko košta najbrže ispisana kazna u valjevskom kraju. Standardni TripAdvisor saveti koji vas šalju na ‘glavni parking’ su beskorisni jer taj parking u julu više liči na pretrpanu konzervu sardina nego na odmorište. Do podneva, svaki pedalj hlada je zauzet, a nervozni vozači često blokiraju jedini pristupni put, što je pozivnica za pauka koji dežura u Valjevu i stiže brže nego što vi stignete da rasklopite pecarošku stolicu.
PAŽNJA: Nikada ne parkirajte na pristupnim rampama za hitne službe koje vode ka dnu brane. Kazne su drakonske, a vaše vozilo će biti uklonjeno bez upozorenja u roku od 15 minuta.
Pristup zapadnoj obali: Put kroz Poćutu koji čuva karter
Pravi pristup jezuero Rovni nije onaj najočigledniji. Zaboravite na glavne pravce ako želite da budete blizu vode. Put kroz selo Poćuta je rešenje, ali samo ako znate gde da skrenete pre nego što makadam postane neprohodan. Kao neko ko je ovde ostavio bar dve gume tokom godina, savetujem vam oprez. Put je uzak, prašnjav i prepun oštrog kamenja koje čeka neoprezne turiste. Ako vozite standardni gradski auto, vaša krajnja tačka je proširenje kod starog kamenoloma. Dalje odatle, put je rezervisan za dzipove ili one koji ne planiraju da ikada više prodaju svoj auto. Slično kao kod puta za Petrovo selo, ovde se usponi ne praštaju ako nemate dobre gume. Zvuk kamenčića koji udaraju u podvozje je stalni podsetnik da ste u divljini, a ne na beogradskoj promenadi.
Da li je put prohodan za mali auto?
Da, ali samo do tačke razdvajanja kod Poćute. Od te tačke, asfalt prestaje i počinje ‘srpski rulet’ sa rupama. Ako je pala kiša u poslednjih 48 sati, ne pokušavajte da priđete obali malim autom. Blato na Rovnima ima specifičnu, glinovitu teksturu koja se lepi za gume i onemogućava kretanje čak i na blagim usponima. Bolje je ostaviti auto na sigurnom i prepešačiti onih 15 minuta nego plaćati traktor 40 evra da vas izvlači iz jarka.
Gde ostaviti auto kod Poćute bez straha od pauka
Najsigurnije mesto za parkiranje u 2026. godini je improvizovano proširenje na oko 800 metara od same obale. Nije označeno, nema tabli, ali prepoznaćete ga po utabanoj zemlji i odsustvu saobraćajne policije. Ovde nema zona, nema SMS plaćanja, samo čista logika preživljavanja. Lokalci iz Poćute ponekad naplaćuju ulaz na svoje livade, što je fer dil – date 300 dinara i znate da vam niko neće ogrebati auto dok ste vi zauzeti traženjem idealne pozicije za pecanje. Miris pokošene trave i zvuk zrikavaca ovde su jedini luksuz koji vam treba.
Kontekst: Duhovi potopljene prošlosti pod točkovima
Jezero Rovni nije samo hidroakumulacija; to je grobnica jedne istorije. Ispod površine, na mestu gde danas parkirate dzipove, nekada je stajala crkva Svetog Arhanđela Mihaila, poznata kao Valjevska Gračanica. Njen nestanak pod vodom 2016. godine ostao je duboka rana u lokalnom kolektivu. Danas, dok hodate ka obali, gazite po tlu koje je nekada bilo centar duhovnog života ovog kraja. Ta težina se oseća u vazduhu, posebno u rano jutro kada se magla digne sa površine jezera. To nije obična jezerska magla; ona je gusta, hladna i miriše na stari kamen. Oni koji ovde dolaze samo zbog selfija često previde taj sloj melanholije koji prati svaki korak uz obalu.
Vibe Check: Jutro na Rovnima u 2026.
Stojite na ivici, stopala vam polako tonu u vlažnu zemlju. Tišina je toliko gusta da možete čuti disanje pecaroša sa druge strane zaliva. Boja vode je metalik siva, hladna i neprozirna. Nema kupača u 6 ujutru, samo par entuzijasta koji su svoje automobile parkirali na ivici zakona i zdravog razuma. Sunce se polako probija kroz krošnje bukvi, bacajući dugačke, oštre senke preko puta koji ste jedva savladali. To je trenutak kada shvatite da je sva logistička agonija oko parkinga vredela truda. Ali, čim se oglasi prvi motor skutera oko 10 sati, ta magija nestaje i jezero postaje poligon za buku.
Koliko košta kazna za nepropisno parkiranje kod jezera?
Osnovna kazna je 5.000 dinara, ali ako vas pauk odnese iz zone brane do Valjeva, računajte na trošak od najmanje 12.000 dinara. U 2026. godini, komunalne službe su neumoljive jer je broj posetilaca premašio sve kapacitete. Posebno su rigorozni vikendom. Ako vidite tablu sa natpisom ‘Zabranjeno zaustavljanje i parkiranje’ kod tunela, verujte joj. Nije tu pro forme.
Alternativa: Vidikovac Lazareva stena
Ako je vaš cilj pogled, a ne direktan pristup vodi, produžite ka vidikovcu Lazareva stena. Tamo je situacija sa parkingom nešto bolja, ali je put strmiji. Za razliku od vidikovaca na Divčibarama, ovde nećete naći uređene klupe i kante za smeće na svakom koraku. Lazareva stena je surova. Vetar ovde stalno duva, noseći miris četinara i dalekih planina. Auto možete ostaviti na proširenju puta Valjevo-Bajina Bašta i pešačiti oko 20 minuta. To je najsigurnija opcija da izbegnete i kazne i blato.
Šta ne raditi: Mit o parkiranju na asfaltu
Mnogi misle da je parkiranje na samoj ivici magistralnog puta sigurna opcija. Greška. Kamioni koji prevoze drva sa Maljena i Povlena ne mare za vaše retrovizore. Put je uzak, krivudav i često pokriven sitnim odronima. Ostaviti auto na krivini je recept za katastrofu. Bolje je parkirati kilometar dalje na sigurnom nego skupljati delove svog ljubimca po kanjonu Jablanice. Kratko i jasno: Ne rizikujte zbog lenjosti.
Gear Audit: Šta poneti za ‘parking misiju’
Zaboravite na obične patike. Za silazak od parkinga do obale trebaju vam cipele sa ozbiljnim kramponima. Zemlja je ovde prevarantska – na površini deluje suva, a ispod je klizava glina. Takođe, ponesite prenosnu podlogu za točkove ako se ipak usudite da siđete na travnatu površinu. Bez toga, ostaćete ukopani čim padne prva rosa. I najvažnije: flaša vode od 2 litra. Na Rovnima nema prodavnica, nema kafića, nema ‘čike koji prodaje sladoled’. Samo vi, vaš auto i surova priroda.
Sveti gral suvenira: Med iz Poćute
Pre nego što krenete nazad, svratite do prvog domaćinstva u selu Poćuta. Tražite šumski med. Nije onaj bistri, prozirni iz supermarketa. Ovaj je taman, gust, skoro gorak i miriše na svo bilje koje raste oko jezera. Košta oko 1.500 dinara po tegli, ali je to jedini pravi ukus koji ćete poneti sa ovog mesta. Ignorišite plastične magnete na brani, to je smeće. Ovaj med je esencija planine. Pogledajte dobro oko vrata podruma, obično stoji urezana godina ‘1934’ ili slično – to su stari posedi koji još uvek drže kvalitet uprkos najezdi turista.