Vazduh miriše na sprženu borovinu i prašinu koja vam se lepi za zube, dok termometar na ulazu u Čardak pokazuje 38 stepeni u hladu, a tek je deset ujutru.
Ako planirate da prepešačite Deliblatsku peščaru u 2026. godini oslanjajući se na mape iz 2020, završićete dehidrirani i besni negde između Rošijane i Zagajičkih brda. Standardni saveti sa TripAdvisora ovde ne važe jer je većina javnih česmi na obodu šume ili presušila ili su ventili namerno skinuti kako bi vas naterali u obližnja komercijalna domaćinstva. Peščara nije ‘pitoma ravnica’ – to je logistička rupa u kojoj voda vredi više od benzina. Možete pojesti najbolji pravi domaći kajmak u okolnim selima, ali ako ostanete bez tečnosti na pesku, taj obrok će vam presesti. Krenite odmah sa pakovanjem tri litra po osobi, a evo gde ćete zapravo naći dopunu kada taj ranac postane lakši.
Devojački bunar: Poslednja civilizovana kap pre nego što asfalt nestane
Glavno čvorište Peščare je Devojački bunar, mesto gde većina turista pravi kobnu grešku – kupuju flaširanu vodu u restoranima po trostrukoj ceni. Asfalt ovde još uvek postoji, ali on je vreo i isijava toplotu koja vam isisava vlagu iz tela. Česma kod kružnog toka često je u kvaru zbog peska koji blokira cevi. Ako radi, voda ima blagi ukus gvožđa, ali je bakteriološki ispravna. Ne gubite vreme tražeći besplatne izvore dublje u šumi; ovo je vaša baza. Ovde se završava komfor i počinje suva realnost banatske pustinje. Pre nego što zakoračite na pesak, proverite mapu gde prestaje asfalt na Zagajičkim brdima jer tamo vode nema ni u tragovima.
UPOZORENJE: Ne nasedajte na priče lokalaca da ‘ima bunar kod svake kolibe’. Većina tih bunara je danas ili zaključana katancem ili je voda u njima tehnička, puna nitrata iz okolnih njiva. Ako vidite plastične flaše okačene na ogradu, to nije znak za vodu, već za privatni posed gde će vam ulaz naplatiti više nego u centru Beograda.
Čardak i severne staze: Logistička zamka za nepripremljene
Eko-centar Čardak je polazna tačka za najpopularnije markirane staze, ali 2026. donosi promenu: javna česma ispred restorana je zamenjena automatom koji prima isključivo sitne kovanice. Ako nemate metalnih 20 dinara, ostaćete suvi. Staza ‘Borovi breg’ je duga, a jedini hlad je onaj koji sami napravite. Zvuk zrikavaca je toliko glasan da nadjačava sopstvene misli, a vrelina je lepljiva, ona koja vam uništava majicu za pet minuta. Na ovoj ruti, jedina sigurna tačka za dopunu je kod šumarske kuće, ali samo ako je čuvar tu. Ako nije, osuđeni ste na sopstvene zalihe. Pešačenje ovde zahteva disciplinu; gutljaj na svakih 15 minuta, bez obzira na to da li ste žedni ili ne. 
Da li je voda u Deliblatskoj peščari bezbedna za piće?
Direktan odgovor: Da, ali samo sa zvaničnih vodovodnih priključaka u naseljima Devojački bunar i Šumarak. Voda iz dubokih arteških bunara je bogata mineralima, ali može biti teška za stomak ako niste navikli. Izbegavajte improvizovane pumpe na poljima – one crpe vodu sa malih dubina gde se slivaju pesticidi sa okolnih suncokreta.
Gde parkirati bezbedno i blizu vode?
Najbolji parking je onaj u hladu visokih borova kod Čardaka, ali se plaća po satu. Besplatna alternativa je ulaz iz sela Dolovo, mada ćete tamo morati da pešačite dodatna dva kilometra kroz prašinu pre nego što uopšte vidite prvu markaciju. Proverite stanje na mapi parkinga kako biste izbegli kazne koje rendžeri redovno pišu za ostavljanje vozila na travnatim površinama.
Zagajička brda: Spektakl koji će vas koštati litar znoja
Zagajička brda su vizuelni vrhunac Peščare, ali logistički pakao. To su drevne dine prekrivene travom koje izgledaju kao kulisa iz filma, ali na njima nema ni jednog jedinog drveta koje nudi ozbiljan hlad. Ako planirate uspon, morate imati bar litar vode samo za taj segment. Vetar ovde stalno duva, što je varka – on vas hladi dok sunce i dalje prži, pa dehidrataciju nećete osetiti dok ne postane kasno. Miris pelina i suve trave je intenzivan, gotovo opojni. Kada stignete do spomenika na vrhu, shvatićete da je najbliža voda udaljena 7 kilometara u pravcu sela Šušara. To je trenutak kada shvatate zašto su seoska domaćinstva postala jedini spas za zalutale planinare.
Kontekst: Kako je Marija Terezija pokušala da ukroti pesak
Nije Deliblatska peščara oduvek bila ovakva. U 18. veku, ovaj prostor je bio živa rana Evrope – ‘Evropska Sahara’ čiji je pesak vetar nosio sve do Beča i Budimpešte, zasipajući puteve i bunare. Carica Marija Terezija je izdala strogu naredbu o pošumljavanju kako bi se zaustavilo širenje peska. Tadašnji inženjeri su koristili bagrem i crni bor jer su to jedine vrste koje su mogle da prežive u ovom surovom, bezvodnom tlu. Danas, ti isti borovi su vaša jedina zaštita, ali njihovo korenje toliko isisava vlagu iz zemlje da su okolni nivoi podzemnih voda opali za nekoliko metara u poslednjoj deceniji. Svaki gutljaj vode koji danas popijete na stazi je rezultat vekovne borbe čoveka protiv prirode koja želi da ostane pustinja.
Vibe Check: Tišina koja peče
Sedite na samoj ivici dine dok sunce polako pada ka horizontu. Boje se menjaju iz jarko žute u duboku, oker crvenu. Nema automobila, nema muzike, samo šuštanje vetra kroz suvu travu i povremeni krik sokola iznad vas. Vazduh postaje malo svežiji, ali tlo je i dalje toplo na dodir. To je taj trenutak zbog kojeg se dolazi u Peščaru – osećaj potpune izolacije, gde ste samo vi i beskrajni talasi peska. Miris koji dominira je mešavina toplog peska i suve lavande. Ako zatvorite oči, možete zamisliti kako je ovaj predeo izgledao pre tri veka, pre nego što su šume pokušale da ga ukrote. To je brutalna lepota koja ne oprašta greške.
Taktički Gear Audit: Šta poneti da ne biste proključali
Zaboravite na obične plastične flaše; u Peščari one postaju rezervoari za topli čaj u roku od sat vremena. Potreban vam je izolovani meh (CamelBak) sa bar 2.5 litra kapaciteta. Meh drži vodu uz vaša leđa, što je dodatno hladi, a cevčica vam omogućava da pijete bez stajanja. Što se tiče obuće, ne dolazite u patikama sa mrežicom. Pesak u Peščari je toliko sitan da ulazi kroz svaku rupicu, stvarajući abrazivnu pastu koja će vam napraviti žuljeve za manje od sat vremena. Trebaju vam duboke cipele sa Vibram đonom i, obavezno, kamašne koje sprečavaju upadanje peska. Ako idete ka jugu, ka Dunavu, proverite stanje vode u vodenim tokovima, mada se u Peščari na to ne treba oslanjati.
Ako krene oluja (ili ako vam ponestane snage)
Peščara je poznata po iznenadnim peščanim olujama kada duva jaka košava. Ako se to desi, ne pokušavajte da se vratite do kola po svaku cenu. Potražite zaklon u zavetrini dina ili u nekom od napuštenih salaša. Ako ste previše umorni za povratak peške, lokalni prevoznici iz sela Šušara ili Izbište često patroliraju obodima i za desetak evra će vas prebaciti nazad do Čardaka. Alternativno, potražite smeštaj u etno selima bez PVC stolarije kako biste osetili pravi duh Banata dok čekate da vrućina prođe. Ne forsirajte povratak po najjačem suncu; radije sačekajte sumrak kada se i divlje svinje i srne izvlače iz dubine šume ka pojilištima.
Sveti gral suvenira: Šta poneti kući umesto magneta
Zaboravite na kičaste magnete u restoranima na Devojačkom bunaru. Pravi suvenir iz Peščare je bagremov med sa peska. Zbog specifičnog sastava zemljišta, ovaj med je svetliji i kristalno čist, sa blagom notom vanile. Potražite pčelare koji drže košnice duboko u pošumljenom delu, daleko od glavnog puta. Tegla od kilograma košta oko 12-15 evra, ali to je ukus sunca i preživljavanja u tegli. Takođe, potražite domaći hleb pečen u furunama u okolnim selima, onaj koji ostaje svež danima – proverite gde se još mesi pravi hleb u 2026. To je jedina stvar koja će preživeti transport do Beograda ili Novog Sada bez gubljenja arome.