Zaboravite na Instagram filtere: Suva realnost ‘Evropske Sahare’
Vazduh u Deliblatskoj peščari miriše na sprženu majčinu dušicu i finu, belu prašinu koja vam se uvlači u pore čim izađete iz klimatizovanog auta. Ako ste planirali da Zagajička brda osvojite sa onom jednom flašicom vode od pola litra koju ste kupili na benzinskoj pumpi u Kovinu, slobodno se okrenite i idite na kafu. Do jula 2026. godine, temperature na peščanim dinama redovno probijaju 38 stepeni, a hlad ne postoji. Ni u tragovima. Zagajička brda su vizuelni spektakl, ali su i logistička zamka za nepripremljene turiste koji misle da je ovo lagana šetnja kroz park. Nije. Ovo je ozbiljan teren gde dehidratacija nastupa brže nego što stignete da okinete selfi. Prvi korak ka preživljavanju je znati tačno gde su poslednji izvori pitke vode pre nego što vas proguta pesak.
Izbište: Poslednja pouzdana česma u civilizaciji
Najsigurnije mesto za dopunu zaliha je selo Izbište, koje služi kao prirodni ulaz u južni deo peščare. Česma u centru sela, preko puta stare prodavnice, i dalje radi punim kapacitetom. Voda je hladna, metalnog ukusa, ali mikrobiološki ispravna prema poslednjim merenjima iz maja 2026. Ovde ne dopunjujete flašicu, ovde punite balone. Ako planirate uspon na Zagajička brda iz pravca Grebenca, ovo vam je poslednja šansa da ne zavisite od dobre volje meštana. Prodavnica pored česme često ostaje bez negazirane vode u pakovanjima od 5 litara subotom popodne, pa ne računajte na kupovinu u poslednjem trenutku. Budite spremni na redove lokalnih poljoprivrednika koji tu peru ruke od prašine i traktorskog ulja. To je deo folklora koji ne možete preskočiti. Ukoliko vas zanima šira slika o tome šta spakovati, obavezno pročitajte naš vodič o tome šta poneti na pesacenje na Zagajička brda.
Da li je voda u Šušari pitka?
Kratak odgovor: Da, ali uz oprez. Šušara je selo stisnuto između dina, gde je pritisak u vodovodu često misaona imenica tokom sušnih meseci. Kao turista, nemojte kucati ljudima na kapije tražeći vodu ako niste spremni da kupite nešto od njih. To je nepisano pravilo. Čika Mile, koji drži košnice na samom obodu sela, ima najbolji pristup bunarskoj vodi, ali će vas verovatno prvo naterati da probate njegov bagremov med. Voda u Šušari ima specifičan miris na sumpor koji se oseća čim odvrnete slavinu, ali to je realnost života u pesku. Nemojte paničiti, nećete se otrovati, ali ako imate osetljiv stomak, koristite filtere ili tablete za prečišćavanje. Ovde nema javnih fontana sa mermernim lavovima; ovde je voda resurs koji se ceni više nego benzin.
Većina ljudi prati Google Maps koji ih vodi kroz njive gde se mali gradski automobili zaglavljuju u pesku već nakon prvog kilometra. Pravi put za Zagajička brda vodi iz Grebenca, ali tamo nema javnih česama. Postoji jedna stara pumpa kod groblja, ali njeno korišćenje je rizično jer je mehanizam često u kvaru. Ako ulazite u peščaru iz ovog pravca, dopunu obavite u kafani ‘Kod Švabe’ na samom ulazu u selo. Vlasnik je navikao na planinare, ali nemojte biti ‘onaj lik’ koji samo uleti, napuni vodu i ode. Kupite bar kafu. Kafa je ovde 150 dinara, što je smešno u poređenju sa onim što ćete platiti ako vas dehidratacija stigne na brdu. Put od Grebenca do podnožja brda je prašnjav, a košava koja ovde stalno duva isušuje grlo za manje od deset minuta. Kao što smo primetili u tekstu o prepoznavanju rakije, lokalni proizvodi su uvek bolja opcija od industrijskih, ali pre uspona se držite isključivo vode.
WARNING: Nikako ne pokušavajte da dopunite vodu iz kanala Dunav-Tisa-Dunav koji opasuje peščaru. Voda izgleda čisto, ali je zasićena pesticidima sa okolnih njiva i otpadnim vodama. Čak ni najbolji prenosni filteri ne mogu da neutrališu hemijski koktel koji se tu nalazi.
Gde parkirati bezbedno od peska i kazni?
Parking u selu Šušara je ‘divlji’ – parkirate gde nađete hlad pod nekim dudom, ali pazite da ne blokirate put traktorima. Poljoprivrednici u 2026. nemaju mnogo strpljenja za turiste koji im blokiraju prolaz do njiva. U Grebencu je situacija bolja, postoji prostor kod lovačkog doma koji je bezbedan. Ne ostavljajte vredne stvari na vidiku; peščara je pusta, ali to ne znači da nema radoznalih očiju. Ako planirate put dalje ka istoku, pogledajte i savete za parking na planini Stol kako biste izbegli slične greške na krševitom terenu.
Mnogi posetioci misle da je Deliblatska peščara prirodna formacija koja je oduvek izgledala ovako. Istina je mnogo mračnija. Do 18. veka, ovo je bila pokretna pustinja koja je pretila da zatrpa sela, pa čak i delove Temišvara. Marija Terezija je izdala naredbu o pošumljavanju kako bi stabilizovala pesak. Prvo su korišćene trave sa dubokim korenom, a zatim bagrem koji je danas dominantan. Hiljade kmetova su bukvalno golim rukama sadili sadnice u užaren pesak kako bi stvorili zeleni prsten. Ta borba čoveka protiv peska traje i danas. Svaki put kada vidite stari bor koji se bori za opstanak na ivici dine, setite se da on tu nije slučajno. On je tu da peščara ne bi stigla do vaše zgrade u Pančevu ili Beogradu.
Zagajička brda: Vibe check u podne
Stojite na vrhu brda. Tišina je toliko gusta da možete čuti otkucaje sopstvenog srca. Vetar vam zviždi u ušima, a horizont izgleda kao da ste na drugoj planeti. Trava je u julu žuta, spržena, slična onoj u afričkim savanama. Miris je intenzivan – mešavina suve zemlje i divljeg pelina. Ako zatvorite oči, lako možete zamisliti kamile kako prolaze tuda. Ali čim otvorite oči, osetićete pulsiranje u slepoočnicama od sunca. Nema drveta. Nema zaklona. To je onaj trenutak kada shvatate zašto su vam trebala ona tri litra vode. Ako ste stigli dovde bez dovoljno tečnosti, vaš ‘vibe’ će se brzo pretvoriti u paniku. Najlepše svetlo za fotografisanje je oko 20h, ali tada se aktiviraju komarci kojih ima u rojevima, posebno ako je proleće bilo kišovito.
Šta ako vas uhvati kiša (ili ako ste preumorni)?
Ako se nebo iznad peščare naglo zacrni, bežite ka selu. Pesak u kombinaciji sa jakom kišom stvara vrstu blata koja se lepi za obuću kao cement. Za te situacije, preporučujemo alternativni plan: poseta nekom od obližnjih domaćinstava u Deliblatu koja nude ručak. Tražite ‘banatski uštipak’ ili domaći sir. Kvalitet je sličan onome što smo opisali u testu za vlašićki sir – tražite mesta koja nemaju štampane menije, već vam domaćica kaže šta ima za taj dan. Ako ste preumorni za uspon, odvezite se do Labudovog okna na Dunavu. Tamo je vazduh vlažniji, ima hlada i možete posmatrati ptice bez da rizikujete toplotni udar. To je savršena opcija za digitalni detoks bez prevelikog fizičkog napora.
Gear Audit: Šta vam zapravo treba na nogama?
Zaboravite na platnene patike. Pesak ulazi kroz svaku rupicu, a nakon tri kilometra imaćete osećaj da hodate po šmirgli. Potrebne su vam duboke cipele sa Vibram đonom. Zašto? Zato što su padine Zagajičkih brda klizave čak i kad su suve. Sitni pesak na tvrdoj podlozi deluje kao kuglični ležajevi pod vašim nogama. Jedan pogrešan korak i uganuće skočnog zgloba je zagarantovano. Takođe, štapovi za planinarenje su ovde spas, ne zato što je uspon strm, već zato što daju stabilnost u dubokom pesku. Sličnu logiku smo primenili i u savetima za uspon na Rtanj, gde oprema mora biti funkcionalna, a ne samo skupa.
Suvenir koji vredi doneti kući
Ignorišite magnete i drvene figurice u turističkim info-centrima (ako ih uopšte nađete otvorene). Pravi suvenir iz Deliblatske peščare je med od bagrema ili lipov med iz Šušare. Taj med je drugačiji jer pčele sakupljaju polen sa biljaka koje rastu isključivo na pesku. Košta oko 1200-1500 dinara po tegli (cene iz 2026.), ali vredi svaku paru. Potražite domaćinstva sa tablom ‘MED’ ispred kapije. To je direktna podrška ljudima koji su odlučili da ostanu u ovom surovom, ali prelepom predelu. I ne zaboravite: pre nego što krenete nazad, proverite još jednom da niste ostavili neku plastičnu flašu u pesku. Peščara sve pamti i ništa ne prašta.