Đavolja Varoš 2026: Stanje stubova i cena parkinga [Oprez]

Žuta zemlja i miris sumpora: Šta vas stvarno čeka na ulazu

Vazduh na prilazu Đavoljoj Varoši miriše na pokvarena jaja i vrelinu koja izbija iz suve, oksidisane zemlje. Ako očekujete ‘mističnu tišinu’ iz prospekata, zaboravite na to. Dočekaće vas škripa kočnica autobusa i miris pregorelog kvačila onih koji su prvi put pokušali da savladaju uspone Radan planine. TripAdvisor saveti su ovde beskorisni jer niko ne pominje da će vas Sunce spržiti pre nego što stignete do drugog vidikovca. Ne idite pre 17h. To nije preporuka, to je zakon preživljavanja ako ne želite toplotni udar na 40 stepeni. Đavolja Varoš 2026. godine nije mesto za laganu šetnju u japankama, već poligon za testiranje vaših zglobova i strpljenja sa lokalnom birokratijom.

PAŽNJA: Na ulazu će vas presretati ‘nezvanični’ vodiči. Ne plaćajte im. Staze su jasno markirane, a legende o skamenjenim svatovima ionako možete pročitati na tablama koje su, čudo jedno, još uvek čitljive. Štedite novac za vodu, trebaće vam.

Parking mafija ili legalna pljačka: Cene za 2026.

Pronaći mesto za auto je poseban krug pakla. Kao i na Sava promenadi, i ovde je parking postao umetnost preživljavanja. Od januara 2026. godine, cena parkinga za putnička vozila skočila je na 500 dinara, bez obzira na to da li ostajete pet minuta ili pet sati. Automat za naplatu često ne prima kartice, a lokalni čuvar će vas samo bledo gledati ako nemate sitno. Ponesite keš. Bez gotovine ste ovde niko. Ako parkirate ‘u šumi’ da biste izbegli plaćanje, očekujte ogrebotine od granja ili, što je verovatnije, lokalce koji će vas ‘prijateljski’ opomenuti da tu nije bezbedno. Realnost je surova: ili plati, ili se vrati u Kuršumliju.

Stanje stubova: Da li se Đavolja Varoš stvarno ruši?

Zemljane kule su u jadnijem stanju nego pre deset godina. Erozija ne čeka nikoga, a andezitne kape koje drže ove stubove deluju kao da će svakog trena skliznuti. Zvuk kamenčića koji se kotrljaju niz liticu je konstantan. To je jeziv, pucketav zvuk koji vas podseća da je ovo mesto živo i da polako nestaje. Do 2026. godine, još tri manja stuba su izgubila svoje ‘kape’ i sada podsećaju na obične gomile gline. Ne prelazite zaštitne ograde. Jedan pogrešan korak na ovoj klizavoj podlozi i završićete u potoku koji ima pH vrednost akumulatora. Zemlja pod nogama je mekana, nepouzdana i neprestano ‘radi’.

Sećate se onih slika sa savršenim, oštrim vrhovima? To je prošlost. Današnji stubovi su zaobljeni, istrošeni vetrom i kišama koje su poslednjih godina postale agresivnije. Ako planirate da vidite ovo čudo prirode, uradite to sada, jer za deset godina možda ćete gledati samo crvena brda bez ijedne kule. Sličan problem sa propadanjem infrastrukture i prirodnih atrakcija videli smo i u izveštaju za tvrđavu Maglič, gde skele stoje godinama dok kamen propada.

Da li je Đavolja Varoš bezbedna za decu?

Ne, osim ako nisu naviknuta na naporan uspon po vrelini. Staze su strme, a drvene stepenice na nekim mestima trule. Deca će se umoriti pre prvog vidikovca, a vi ćete ih nositi na leđima dok se znojite pod južnjačkim suncem. Nema hlada. Nema prodavnica sa sladoledom na svakom koraku. Ovo je surova priroda, a ne zabavni park.

Koliko košta ulaznica u 2026. godini?

Puna cena ulaznice je 1.200 dinara. Za te pare dobijate pristup stazi i priliku da se slikate pored skamenjenih svatova. Popusti za penzionere i studente postoje, ali samo ako imate originalna dokumenta; slike na telefonu ne prihvataju. To je klasična lokalna tvrdoglavost koju možete sresti i ako posetite Ćele kulu ponedeljkom.

Logistički pakao: Put od Kuršumlije i rupe koje jedu felne

Put do Đavolje Varoši je test za vaše amortizere. Od Kuršumlije vodi uzan asfalt koji je više rupa nego put. Kamioni koji prevoze drva su ovde gospodari, a vi ste samo smetnja koja treba da im se skloni s puta. Ako vozite auto sa niskim profilom guma, pripremite se na stres. Rupe su duboke, neobeležene i često skrivene u senci drveća. Moja preporuka: iznajmite neki stariji auto ili idite terencem. Ne pokušavajte da stignete ‘brzo’. Brzina na ovom putu znači samo jednu stvar – posetu vulkanizeru koja će vas koštati više nego ceo vikend na jugu. Stanje puta je takvo da se zapitate gde odlazi taj novac od ulaznica i parkinga.

Vibe Check: Tišina koja zuji u ušima

Postoji trenutak, obično oko 19h, kada poslednji turistički autobus ode, a vi ostanete sami na platformi iznad Đavolje vode. Tada se oseti prava energija ovog mesta. Vazduh postaje hladniji, skoro oštar, a vetar koji struji između stubova proizvodi zvuk nalik na prigušeno stenjanje. To nije paranoja, to je fizika. Boja zemlje prelazi iz žute u krvavo crvenu kako sunce zalazi. To je jedini trenutak kada Đavolja Varoš opravdava svoje ime. Miris vlage i metala iz potoka postaje jači. Localsi kažu da tada ne treba biti tamo, ali to je jedini put kada nećete čuti vrištanje dece i zvuk otvaranja limenki kole. To je sirova, neprijatna, ali fascinantna atmosfera.

Sveti gral suvenira: Rakija iz šume, ne plastika sa tezge

Na izlazu će vas bombardovati plastikom iz Kine – magnetima koji otpadaju i drvenim figuricama koje nemaju veze sa ovim krajem. Ignorišite to. Ako želite nešto pravo, tražite starca koji stoji malo dalje od glavnih tezgi, obično kod starog kamiona. On prodaje rakiju od divlje kruške (oskoruše) koju pravi od plodova sa Radana. Košta 15 evra litar, ali to je ukus planine. Oštra je, udara direktno u glavu i miriše na dim. To je jedini suvenir koji vredi nositi kući. Sve ostalo je samo smeće koje će skupljati prašinu. Baš kao što u tekstu o kajmaku savetujemo da izbegavate preprodavce, tako i ovde – pravi kvalitet je sakriven iza prve linije tezgi.

Alternativa: Šta raditi kad udari pljusak ili noge otkažu

Ako vas uhvati kiša, staza postaje klizalište od blata. Nemojte ni pokušavati uspon. Umesto toga, vratite se u auto i produžite do Prolom Banje. Tamo možete popiti Prolom vodu direktno sa izvora (besplatno je, ako vas ne uhvate) i odmoriti noge u toplim bazenima. To je najbolji plan B. Takođe, proverite ruralni smeštaj u okolini, ali pazite na skrivene troškove grejanja. Đavolja Varoš je iscrpljujuća, i nakon četiri sata hodanja po kamenjaru, jedino što ćete želeti je tanjir vrele pasuljice i krevet bez buđi. Južna Srbija nije za slabiće, ali ako preživite logistiku i parking, stubovi će vas naterati da se osećate veoma malim pod ovim nebom.

Kontekst: Skandalozna istorija i ‘grešni’ svatovi

Legenda kaže da su stubovi nastali kada su svatovi, koji su krenuli da venčaju brata i sestru, skamenjeni Božijom kaznom. Ali, istorija zabeležena u starim spisima Kuršumlijske opštine krije mračnije detalje. U 19. veku, lokalni stanovnici su izbegavali ovo mesto u širokom luku, verujući da je to ulaz u podzemni svet. Čak su i hajduci izbegavali da ovde prave zasede jer su verovali da ‘voda koja peče’ (Đavolja voda) oduzima muškost. Geolozi su kasnije objasnili da je voda toliko kisela zbog visoke koncentracije aluminijuma i gvožđa, ali lokalni strah je ostao. Čak i danas, stariji meštani neće prećutati da su zvukovi koje vetar pravi zapravo krici skamenjenih ljudi. To je savršen marketing koji traje vekovima, zamotan u naučno objašnjenje erozije.

Tactical Toolkit: Šta stvarno poneti?

Zaboravite na patike za grad. Trebaju vam gojzerice sa Vibram đonom. Kamenje je toliko ispolirano od miliona turista da su obične patike recept za uganuće. Takođe, ponesite barem dva litra vode po osobi. Cene vode na ulazu su bezobrazne, skoro kao na Srebrnom jezeru u špicu sezone. I ne zaboravite rezervnu majicu; znojićete se više nego što mislite. Đavolja Varoš vas testira fizički i psihički, ali taj pogled na crvene kule dok sunce nestaje… to je jedina stvar koja se ne može naplatiti parking kartom.