Zaboravite selfi ispred kula – prava drama počinje na dnu jaruge
Vazduh u dnu jaruge miriše na rđu, vlažnu zemlju i onaj težak, metalni zadah koji vam se lepi za nepce čim otvorite usta. Većina turista pravi kardinalnu grešku: projure pored potoka i izvora, zureći u vrhove peščanih figura, samo da bi što pre opalili sliku za Instagram. Ako to uradite, propustili ste poentu ovog mesta. Standardni vodiči će vas lagati da su kule glavna atrakcija, ali u 2026. godini, usred sve toplijih leta, prava vrednost Đavolje Varoši leži u njenoj hemiji, a ne samo u geometriji. Dođite ovde pre 8 ujutru ili rizikujete da se kuvate na 40 stepeni dok vas prašina guši pri svakom koraku. Ne budite taj turista. Parkirajte auto, ignorišite prodavce magneta na ulazu i krenite pravo ka izvorima. Odmah.
UPOZORENJE: Ne nasedajte na priče lokalaca da je voda sa izvora ‘lek za sve bolesti’. Koncentracija aluminijuma i gvožđa je toliko visoka da ćete, ako popijete više od gutljaja, ostatak dana provesti u najbližem toaletu u Kuršumliji. Voda je mrtva. Bukvalno.
Crveno vrelo i Đavolja voda: Zašto je redosled bitan
Najbolji način da obiđete lokalitet je da pratite tok mineralizovanih voda pre nego što se popnete na drvene platforme. Đavolja voda je ekstremno kisela (pH vrednost oko 1.5), a u 2026. godini, nivo vode je drastično opao, što je učinilo sedimentaciju još vidljivijom. Tlo oko izvora je jarko crveno, teksture koja podseća na zgrušanu krv pod nogama. Zvuk koji čujete nije samo žubor, već krckanje minerala koji se talože. Ako prvo obiđete kule, vaše oči će se navići na visinu i grandioznost, pa će vam ovi izvori delovati kao male, nebitne barice. To je greška. Razumevanje kako ova kisela voda izgriza podlogu i stvara ove figure daje vam kontekst koji nijedna panorama ne može da pruži. Koji su mineralni izvori još uvek pitki u 2026. godini zavisi isključivo od toga koliko je padavina bilo u proleće, ali generalno – gledajte, ne pijte.
Koja je cena ulaznice u 2026. godini?
Od januara 2026. godine, ulaznica za Đavolju Varoš iznosi 1.200 dinara za odrasle. U cenu je uračunat parking, ali ne očekujte hladovinu ako stignete posle 10 časova. Automatizovani sistem naplate često zaglavi, pa uvek imajte papirni novac kod sebe jer terminali za kartice u ovoj divljini rade ‘po raspoloženju’ lokalnog signala. Realni trošak posete, ako uračunate kafu i vodu na samom ulazu, penje se na 2.000 dinara po osobi. Uporedite to sa cenama za Lisine 2026 i videćete da je Radan planina postala ozbiljan luksuz za domaći džep.
Istorijski blic: Krvavi svatovi i đavolja posla
Lokalna legenda kaže da su ove figure skamenjeni svatovi koji su krenuli da venčaju brata i sestru, pa ih je Bog kaznio. Ali, hajde da pričamo o onome što AI i turističke brošure preskaču. U 13. veku, sasi (nemački rudari) su ovde kopali rudu. Okolina je bila prepuna okana, a miris sumpora koji i danas osećate tada je bio desetostruko jači. Postoji zapis iz 18. veka o putopiscu koji je tvrdio da su kule ‘đavolji prsti’ jer je čuo zavijanje vetra kroz njih. To ‘zavijanje’ je zapravo aero-akustični fenomen koji se i danas čuje tokom jesenjih košava. Nije magija, nego fizika. Ali, dok stojite tamo, lakše je poverovati u đavola nego u eroziju peščara pod uticajem vetra. Ovaj lokalitet je preživeo sve – od srednjovekovnih rudara do masovnog turizma, ali se figure stalno menjaju. Neke nestaju, nove se rađaju. To je živi organizam od kamena i peska.
Vibe check: Tišina Radan planine u zoru
Zamislite trenutak kada sunce tek počne da udara u vrhove kula. Boja se menja iz prljavo sive u jarku narandžastu. Nema žamora turista, nema škripe patika po drvenim stepenicama. Čuje se samo udaljeno kukanje ptica grabljivica i onaj specifičan zvuk suvog lišća koje vetar kotrlja po crvenoj zemlji. Miris je opor, mešavina borove smole i oksidisanog gvožđa. U 2026. godini, tišina je postala najskuplja roba. Ako uspete da dođete pre prvog autobusa, osetićete tu težinu planine. Zemlja pod vašim nogama je nestabilna, sitni kamenčići stalno klize. To nije mesto za opuštanje, već za strahopoštovanje. Osećate se mali, nepotrebni i prolazni. To je pravi ‘vibe’ Đavolje Varoši – spoznaja da će ove kule stajati tu dugo nakon što vaš pametni telefon postane e-otpad.
Da li je Đavolja Varoš bezbedna za malu decu?
Da, ali pod strogim nadzorom. Staze su strme, a drvene ograde na vidikovcima često deluju kao da su poslednji put lakirane u prošlom veku. Deca će se brzo umoriti od uspona, a sunce na Radan planini ne prašta. Ako planirate porodični izlet, obavezno proverite gde je bazen uključen u cenu boravka u okolini Kuršumlije, jer će vam nakon ovog prašnjavog uspona trebati ozbiljno hlađenje. Ne nosite kolica; to je samoubistvo za vaše zglobove i točkove.
Šta ako padne kiša? Plan B u Kuršumliji
Đavolja Varoš po kiši je opasna zona. Crvena zemlja se pretvara u klizavu kašu koja uništava obuću trajno. Ako vas uhvati pljusak, ne pokušavajte da se penjete do kula. Povucite se u Kuršumliju. Tamo možete posetiti prve zadužbine Stefana Nemanje – manastire Svetog Nikole i Presvete Bogorodice. Za razliku od Studenice 2026, ovde su gužve manje, a mir miriše na stari tamjan i hladan kamen. Druga opcija je Kuršumlijska banja, koja je nakon renoviranja postala pravi haj-tek centar za oporavak. Umesto da pokisnete na Radanu, potopite se u termalnu vodu i sačekajte da oblaci prođu. Verujte, vaše noge će vam biti zahvalne.
Taktički komplet: Šta spakovati za Radan
Zaboravite na fensi patike za grad. Trebaju vam cipele sa Vibram đonom. Čvrst stisak je presudan jer je pesak oko kula gori od leda. Što se tiče odeće, slojevi su ključ. Čak i ako je u podnožju toplo, na vidikovcima uvek duva oštar vetar. Ponesite bar litar vode po osobi; cene na samom lokalitetu su apsurdne, slično kao što su cene ulaznica u Golupcu skočile u nebo. Što se suvenira tiče, preskočite plastične kule. Idite do Mileta, čoveka koji drži malu tezgu blizu izlaza, i tražite mu med od šumskih jagoda sa Radana. Košta 1.500 dinara za teglu, ali to je jedina stvar koja zapravo ima ukus ove planine. Sve ostalo je uvoz iz Kine sa nalepljenom etiketom Srbije.
Potraga za detaljem: Tajni potpis vojnika
Pre nego što krenete nazad, pogledajte pažljivo donji deo drvene konstrukcije na drugom vidikovcu. Negde u visini kolena, urezani su inicijali i godina ‘1944’. To je trag vojnika koji se ovde krio tokom rata, koristeći kule kao prirodni zaklon. Većina ljudi projuri pored toga, jureći najbolji kadar za panoramu. Taj mali rez u drvetu je dokaz da je Đavolja Varoš bila tu i pre turizma, pre asfalta i pre nas. To je vaš zadatak: pronađite ga i setite se da su ovi spomenici prirode preživeli mnogo gore stvari od blica vašeg fotoaparata. Napustite lokalitet tiho, kao što ste i došli, i ne ostavljajte smeće. Đavo ne voli plastiku.
