Etno Selo EDEN Derventa: Smeštaj u Kapsulama i Cvetni Vrt BiH

Zaboravite sve što ste mislili da znate o „etno selima“. Nismo u Švajcarskim Alpima, niti na idealizovanoj razglednici sa Jadrana. Ovo je Bosna, a preciznije – Derventa, gde se koncept „Edena“ prelama kroz prizmu modernog turizma i lokalne tradicije, ponekad stvarajući disonantan, ali uvek intrigantan akord. Nije ovo Pariz, niti je Beč. Ovo je Bosna, a Etno Selo EDEN Derventa je njena čudna, hibridna interpretacija mira, tradicije i futurističke intime. Na prvi pogled, obećanje o „raju“ u kapsulama i cvetnim vrtovima zvuči gotovo kao oksimoron, kao da neko pokušava da destiluje planinsku reku u sterilni koktel. Pa ipak, upravo u tom kontrastu leži njegova neodoljiva privlačnost, ili bar, njegova neobičnost, koja tera na razmišljanje o suštini putovanja i identiteta u savremenom svetu.

„Ne možeš da razumeš ovo mesto ako ne razumeš šta znači ‘mir’ za čoveka koji je proveo život slušajući ratne doboše, pa onda buku fabrika“, rekao mi je Dragan, čovek sa isklesanim licem i očima koje su videle previše, dok smo sedeli na drvenoj klupi, gledajući u pažljivo negovane ruže koje su prkosile lokalnoj prašini. Dragan je ovde godinama, pre nego što su kapsule stigle, pre nego što je „Eden“ postao prepoznatljiv brend. Njegovi prsti su prešli preko grubog drveta klupe, kao da traži uspomene. „Ja sam ovo gradio, ciglu po ciglu, zajedno sa gazdom. Vidio sam kako su ovi cvetovi, ove staze, nastajali iz ničega, iz blata i ruševina. Ali ljudi… ljudi vide samo ono što im se servira. Videli bi da je zemlja ovde natopljena ne samo kišom, već i sećanjima, da je svaki kamen priča, samo da znaju da slušaju. Čuju ptice, vide cveće, i misle da je to uvek tako bilo. Ne shvataju težinu, istoriju koja se ovde nosi.“ Njegova rečenica odzvanja, kao opomena da se iza svake pažljivo aranžirane fasade krije složena, često nevidljiva istorija. To nije laž, nije obmana, već samo jedna verzija istine, onu koju je lakše progutati, tišu, sterilisanu od ožiljaka.

Arhitektura u Etno Selu EDEN Derventa je eksperiment u spajanju nespojivog, skoro pa postmodernistička interpretacija bosanske tradicije. Postoje tradicionalne drvene kućice, sa gornjim spratovima u bondručnom stilu, koje podsećaju na stare bosanske varoši, ali su njihovi zidovi prefunkcionalni, previše „čisti“ da bi nosili patinu vekova. Nema dima iz ognjišta, nema mirisa starog drveta natopljenog pričama o zimskim noćima i okupljanjima. Umesto toga, oseća se blagi miris sveže obojenog drveta i čistoće. Pored njih, futurističke kapsule, ugnežđene u cvetnom vrtu, deluju kao da su pale sa neke druge planete, kao da je neki vanzemaljski brod sleteo u pastoralnu scenu. One su antiteza „etno“ konceptu – minimalne, moderne, skoro kliničke u svojoj jednostavnosti. Nema tu kovačnice, nema tkalačke radionice, nema onog autentičnog žamora seoskog života koji očekujete od „etno sela“. Umesto toga, tu je tišina koja se povremeno prekida cvrkutom ptica ili udaljenom bukom sa puta, a više od svega, tu je osjećaj pažljivo orkestrirane estetike. Gosti, uglavnom mladi parovi i porodice sa mlađom decom, šetaju stazama između cvetnih leja, prave selfije, uživaju u miru koji je istovremeno prirodan i veštački stvoren. To je simulakrum seoske idile, ali simulakrum koji je dovoljno lep da ga prihvatite, bar na kratko, dok se ne zapitate šta je iza te savršene fasade.

„Putovanje je fatalno po predrasude, fanatizam i uskoumnost, i stoga toliko neophodno mnogim ljudima.“ – Mark Tven

Cvetni vrt, po kojem je „Eden“ takođe poznat, je bez sumnje, impresivan. Hiljade ruža, lavandi, margareta i drugih vrsta biljaka stvaraju raskošan kolorit i opojni miris koji se širi vazduhom, posebno u kasnim popodnevnim satima. Vidite rad, trud, čak i strast u svakoj pažljivo zasađenoj stabljici, u svakom okopavanju. Ovo je, bez sumnje, delo ljubavi i pedantnog rada, svojevrsna baštenska umetnost koja pokušava da stvori savršenstvo u prirodi. Ali čak i ovde, kulturološki antropolog u meni postavlja pitanje – da li je ovaj vrt samo estetska kulisa, ili je on, na dubljem nivou, pokušaj da se stvori utočište, mala, kontrolisana oaza u regionu koji je video previše haosa, previše divljine, previše nekontrolisane prirode? Mnogi će reći da je lepota univerzalna, ali način na koji je kreirana i prezentovana govori mnogo o mentalitetu i željama. Nije ovo spontano divlje cveće koje raste po pašnjacima; ovo je planirani, oblikovani vrt, odraz želje da se priroda ukroti i prilagodi ljudskoj potrebi za harmonijom, pa makar i površnom, za onim prividom raja koji u svakodnevnom životu često izostaje.

Jednog popodneva, dok je sunce polako tonulo iza brda, bacajući duge senke preko uređenih travnjaka, uspeo sam da uhvatim reč sa Damirom, mladim čovekom koji je vodio mali suvenir šop u sklopu sela. Damir, čije su ruke bile izrezbarene od posla u bašti i na održavanju, ali čiji je pogled bio iskričav i pun neke neobične mešavine rezignacije i ponosa, pristao je da mi ispriča svoju priču, dok je slagao ručno rađene magnete. „Ja sam ovde od početka, skoro. Gledam kako se ovo menja. Prvo su bile samo kućice, pa onda su došle te kapsule, kao iz nekog naučno-fantastičnog filma. Sećam se kad smo ih prvi put montirali, niko nije verovao da će to raditi, da će ljudi hteti da spavaju u tako nečemu. Ljudi dolaze, smeju se, slikaju se. Oni misle da je ovo neka stara Bosna, a zapravo… pa, nije. Ovo je Bosna koja pokušava da bude nešto novo, da se svidi svima. Da li je to loše? Ne znam. Meni je, eto, donelo posao ovde, ne moram da idem u Nemačku.“

Zastao je, prebrišući pult i pogledajući ka jednoj od kapsula. „Meni je ovde lepo. Posao je dobar. Ljudi su uglavnom fini. Traže, eto, suvenire, nešto da ponesu kući. Ali, kad odeš iza ovih cvetova, iza ovih staza… tamo je ona prava Derventa. Ona gde moraš da radiš, gde život nije uvek cvetni vrt. Ova kapsula, to je kao da spavaš u nekoj drugoj dimenziji. Nema veze sa zemljom, sa drvetom, sa onim što je ‘etno’. Ali je zanimljivo, zar ne? Ljudi vole da probaju nešto drugačije, čak i ako se kosi sa idejom ‘etno’. To je kao da im prodaješ komadić budućnosti, umotan u tradicionalni papir.“ Damir je dodirnuo suvenir, malu drvenu figuricu s motivima Bosne. „Ovo je zanat. Ovo je staro. Kapsula je novo. Spojimo ih ovde. Možda to i jeste Bosna danas – stara duša u novom pakovanju, sa ponekim stranim elementom. Nismo mi samo o prošlosti, znate. Moramo i napred.“

Njegove reči su me naterale da se zamislim o suštini putovanja i očekivanja. Dolazimo li na ovakva mesta tražeći autentičnost koja zapravo ne postoji, ili tražimo utehu u njenoj vešto kreiranoj iluziji? Kapsule, te male, kompaktne jedinice za spavanje, nude upravo to – izolaciju, intimu, modernu udobnost unutar tradicionalnog okruženja. One su svedočanstvo vremena u kojem tražimo ne samo odmor, već i jedinstveno iskustvo, makar ono bilo i pomalo kontradiktorno. Unutra, minimalistički dizajn, udoban krevet i pogled na pažljivo uređen vrt kroz okrugli prozor. Spolja, cveće, drvene kućice i, u daljini, nagoveštaj prave Bosne. To je mikrokosmos modernog putnika – želja za novim, ali i čežnja za nečim starim, izgubljenim, ili nikad pronađenim.

„Najbolji način da upoznaš zemlju je da pojedeš ono što ona jede.“ – Entoni Burdejn

Sama Derventa, izvan „Edena“, je gradić koji nosi ožiljke burne istorije, ali i vitalnost i otpornost svojih ljudi. To je mesto gde se mešaju mirisi svežeg pečenog hleba i ispušnih gasova, gde stare, oronule kuće stoje rame uz rame sa novim, modernim zgradama. Mikro-zoom na lokalnu pijacu otkriva pravu sliku: seljanke sa maramama preko glave prodaju domaći sir i kajmak, sveže ubrano povrće, jaja. Uzvikuju cene, a kupci se cenkaju sa osmesima, prebirajući po tezgama. Miris svežeg kupusa meša se sa mirisom dimljenog mesa i pržene kafe iz obližnjeg kafića. To je žamor života, nefiltriran, bez dekoracije. Čuje se bosanski, srpski, ponekad i poneka reč nemačkog od gastarbajtera koji su se vratili za praznike. To je kontrast „Edenu“, ali ne nužno lošiji. Jednostavno je drugačiji, siroviji, istinitiji u svom haosu, u svojoj autentičnoj, pomalo neurednoj ljepoti. To je mesto gde se oseća puls svakodnevnog života, gde se tragovi prošlosti i nade za budućnost prepliću na jedinstven način, daleko od pažljivo uređenih cvetnih leja i sterilnih kapsula. Ovde, Bosna diše punim plućima, sa svim svojim manama i vrlinama, bez šminke i filtera.

Ko bi onda trebalo da zaobiđe Etno Selo EDEN Derventa? Svi oni koji dolaze sa krutim očekivanjima, sa unapred formiranim slikama o tome šta „etno“ treba da bude. Ako tražite netaknutu, arhaičnu Bosnu kakvu pamtite iz priča svojih baka ili iz istorijskih udžbenika, bićete razočarani. Ovo nije muzej, niti je vremenska kapsula prošlosti koja je netaknuta vekovima. Takođe, ako ste tip putnika koji prezire bilo kakav kompromis sa modernim ili komercijalnim, i ovde ćete se osećati nelagodno. EDEN Derventa nije za puriste autentičnosti, niti za one koji traže strogo definisanu „etno“ formulu koja je ostala zamrznuta u vremenu. Nije ni za one koji očekuju sjaj i sterilnost zapadnjačkih rizorta; Bosna, čak i u svom „Edenu“, zadržava svoju grublju ivicu, svoj specifičan šarm koji ne pokušava da se dopadne svima po svaku cenu. Ovo je mesto za one koji su dovoljno otvoreni da prihvate hibridnost, kontradikcije i neobične spojeve tradicije i inovacije, za one koji razumeju da se kultura razvija i prilagođava. Za one koji su spremni da vide lepotu u namernoj inscenaciji, u pokušaju da se stvori nešto novo iz starog, i da se pritom ne boje da zavire iza cvetnih leja i modernih kapsula, Etno Selo EDEN Derventa nudi jedinstveno, mada pomalo zbunjujuće, iskustvo. Ono nije klasičan raj, savršen i bez mane, ali je svakako fascinantna studija slučaja u evoluciji turizma i identiteta – priča o Bosni koja se, kao i uvek, pronalazi na raskršću svetova.