Gorštak sa Golije – Vid Luković poklanja zemlju za život na selu
„Zapad proguta seljaka“, reči su koje odzvanjaju mudrošću i gorčinom čoveka koji je ceo svoj život proveo u zagrljaju netaknute prirode, suočavajući se sa njenim blagodetima, ali i surovostima. Te reči pripadaju Vidu Lukoviću, istinskom gorštaku sa Golije, planine čija lepota ostavlja bez daha, ali čija zima ne prašta. Vid je čovek čija je duša duboko ukorenjena u zemlji koju obrađuje, čiji je duh satkan od snage i izdržljivosti planine. Njegova priča, inspirativna i ozbiljna, odjekuje u vremenu kada sve veći broj ljudi preispituje vrednosti modernog života i razmišlja o povratku prirodi i autentičnom načinu življenja.
U moru urbanog ludila, buke i otuđenosti, Vid Luković nudi nešto gotovo neverovatno, gest koji nadilazi puku materijalnu vrednost: poklanja 10 ari (1000 kvadratnih metara) svoje zemlje besplatno onima koji su spremni da je obrade i na njoj žive. Njegova ponuda nije marketinški trik, niti poziv na brzopletu avanturu; to je izazov, test volje i iskrene želje za životom u skladu sa prirodom. Imao sam priliku da svedočim susretu između Vida i jednog modernog, gradskog momka, punog entuzijazma, ali pomalo naivnog u svojim zamislima. Momak je, inspirisan idejom o povratku selu i mirnom životu, izrazio želju za Vidovom zemljom, verujući da je uslov možda neka simbolična naknada ili tek kratka poseta Goliji za selfi na društvenim mrežama. Međutim, Vidov uslov je bio jasan, neumoljiv i brutalno iskren: ne samo slikanje na Goliji, već 365 dana života na njoj, uključujući i preživljavanje surovoj golijskoj zimi.
Tada se entuzijazam mladog čoveka sudario sa realnošću. Suočavanje sa perspektivom dugih meseci izolacije, borbe sa snegom koji prekriva sve, seče drva za ogrev, brige o stoci i biljkama bez ikakvih urbanih pogodnosti, brzo je ohladilo njegovu početnu želju. To nije bio romantični beg, već povratak iskonskoj borbi za opstanak, povratak teškom, ali ispunjujućem radu. Priča o Vidu Lukoviću i njegovoj ponudi nije samo priča o zemlji; to je priča o suštini života, o vrednostima koje smo možda zaboravili i o pozivu planine da ponovo pronađemo sebe u njenom surovom, ali prelepom zagrljaju.
Uslov za dobijanje zemlje: Život 365 dana na Goliji
Vid Luković, gorštak sa Golije, ne nudi samo parcelu zemlje; on nudi izazov i priliku za potpunu transformaciju života. Njegov uslov – neprekidni život 365 dana na Goliji – predstavlja kamen temeljac njegove filozofije. To nije puki test izdržljivosti, već poziv na duboko preispitivanje sopstvenih prioriteta i kapaciteta. Život na Goliji, posebno tokom zime, zahteva izuzetnu otpornost, snalažljivost i, pre svega, iskrenu želju da se živi u skladu sa ritmom prirode, a ne protiv njega.
Zamislite duge mesece kada sneg može biti i do dva metra, kada su putevi zavejani, a najbliža prodavnica ili doktor udaljeni satima vožnje, ukoliko su putevi uopšte prohodni. To podrazumeva samostalno snabdevanje vodom, seču drva za ogrev, brigu o domaćinstvu bez modernih pogodnosti na koje smo navikli. Nema brze hrane, dostave, ili „samo da skoknem do grada“. Ovde se uči kako se pravi domaća hrana od nule, kako se čuva zimnica bez aditiva, veštine koje su današnjim generacijama često nepoznate. Na ovakvim lokacijama, kreativne uradi sam ideje za kuvanje postaju neophodnost, a kućno konzerviranje i pravljenje zimnice osnovna veština za preživljavanje.
Vid ne traži heroje, već ljude sa zdravim razumom, radnim navikama i poštovanjem prema zemlji. On veruje da samo onaj ko iskusi sve čari i surovosti planine, ko prođe kroz sve njene sezone, može istinski ceniti dar koji mu se pruža. Cilj nije da neko dođe, slika se i ode, već da se ukoreni, da postane deo zajednice i da doprinese njenom opstanku. Ovo je poziv onima koji ozbiljno razmišljaju o životu na selu u Srbiji, ne kao o privremenom bekstvu, već kao o trajnom opredeljenju. Njegov gest poklanjanja zemlje na selu je, dakle, poziv na odgovornost i posvećenost, temelj za izgradnju novog, autentičnog života daleko od gradske vreve.
Vidova filozofija: „Bolje rđav domaćin na svom pragu, nego sluga kod tuđeg“
Vid Luković nije samo vlasnik zemlje; on je čuvar mudrosti koja se prenosila generacijama. Njegova izjava: „Bolje rđav domaćin na svom pragu, nego sluga kod tuđeg“, duboko prožima suštinu njegovog bića i celokupne ponude. Ove reči nisu samo poslovica, već životna filozofija koja ističe neprocenjivu vrednost nezavisnosti, slobode i samostalnosti. Ona govori o dostojanstvu koje čovek stiče kada je gospodar svoje sudbine, čak i ako to podrazumeva teži put i manje materijalne bogatstvo.
U današnjem svetu, gde su mnogi ljudi zarobljeni u sistemima korporacija, dugova i tuđih očekivanja, Vidova poruka je snažan podsetnik na izgubljene vrednosti. Biti