Herceg Etno Selo Međugorje: Hotel, Spa i ZOO Vrt za Porodice

Dvadeset pet godina sam proveo s pogledom uprtim u evoluciju onoga što danas nazivamo turizmom, ali i s gorčinom prateći kako se izvorni pojam ‘etno’ sve više razvodnjava. Nekada je etno selo bila esencija. To je bilo mesto gde je duh predaka disao kroz svaki kamen, svaku drvenu gredu, svaki zvuk stada što se vraća sa paše. Danas, u eri hiper-komercijalizacije i instant-iskustava, suočavamo se sa fenomenom poput Herceg Etno Sela Međugorje, giganta koji obećava sve: hotel, spa, čak i zoo vrt. Postavlja se pitanje: da li je moguće sačuvati dušu tradicije kada se ona oblaže tolikim slojevima modernog luksuza i zabave?

<

Filozofija etno-turizma: Između pamćenja i parodije

Ljudska potreba za povratkom korenima, za dodirom sa prošlošću, duboko je ukorenjena. Žudimo za nečim opipljivim što nas povezuje sa onim što smo bili, pre nego što su svet progutali algoritmi i brzi auto-putevi. U tome leži i magnetizam ‘etno sela’. Ona obećavaju most ka jednostavnijem vremenu, gde je ritam života diktirala priroda, a ne brzi internet. Ali šta se dešava kada taj most postane samo scenografija, kulisa iza koje se kriju luksuzni apartmani i komercijalni restorani? Herceg Etno Selo u Međugorju, sa svojim impozantnim kapacitetima i širokim spektrom ponude, personifikuje ovu dilemu. Nije li to pomalo tragikomično – tražiti autentično iskustvo, a dobiti pet zvezdica i zoološki vrt? To je kao da u galeriji umetnosti, usred slika starih majstora, instalirate arkadnu igru. Forma je tu, ali duh se izgubio negde između. Mi, ljudi modernog doba, čini se da smo u stalnom konfliktu: želimo da budemo uronjeni u prošlost, ali ne previše, taman toliko da se ne odreknemo udobnosti koju smo stvorili. To izaziva anksioznost kod onih koji cene izvornost, jer osećaju da se nešto neprocenjivo pretvara u robu.

Od seoskog domaćinstva do resorta: Istorijski luk balkanse gostoprimljivosti

Pre samo par decenija, pojam ‘seoskog turizma’ na Balkanu podrazumevao je stvarnu interakciju sa lokalnim stanovništvom. Spavanje na sobi kod bake, doručak sa svežim mlekom od komšijske krave, učenje o životu bez struje ili tekuće vode. To nije bio odmor, to je bio doživljaj. Gosti bi pomagali u poljoprivrednim poslovima, učili stare zanate, bili su deo zajednice. U tom smislu, seosko domaćinstvo u Vrtoču, Čardaklije, nudi nešto što se približava toj iskonskoj ideji, iako i ono prati trendove. Kako su godine prolazile, a turistička industrija rasla, javila se potreba za standardizacijom, za većim kapacitetima. Ljudi su želeli da iskuse ‘selo’, ali sa tušem i wi-fijem. I tako su počela nicati prva ‘etno sela’ – neka su bila verna kopija, neka su bila samo stilizovani hoteli. Etno selo Stanišići u Bijeljini, sa svojim jezerima i manastirom, predstavlja primer kompleksnog rizorta koji se oblači u ruho tradicije, ali nudi mnogo više od jednostavnog seoskog života. Herceg Etno Selo, u tom nizu, predstavlja vrhunac te evolucije. Od male sobe sa krevetom prekrivenim tkanicom, stigli smo do luksuznih apartmana, spa centara, bazena, čak i zooloških vrtova. Nestala je tišina planine, zamenila ju je blaga muzika iz zvučnika, miris roštilja preplavio je miris sena. Autentičnost je postala brend, a tradicija paket aranžman. Pitanje je, dakle, koliko je te ‘stare duše’ preživelo u ovim novim, blještavim hramovima turizma?

Vizija budućnosti: Gde nas vode etno-tematski parkovi?

Ako trend komercijalizacije etno sela nastavi ovim tempom, šta nas čeka za deset godina? Hoće li pojam ‘etno’ izgubiti svako značenje, pretvarajući se u puki marketinški trik? Verovatno ćemo videti još veće, još glamuroznije komplekse, sa sve više atrakcija koje imaju sve manje veze sa izvornom idejom seoskog života. Umesto da povoljan odmor u srpskim etno selima nudi prozor u prošlost, dobićemo visokotehnološki simuliranu prošlost. Prava opasnost leži u tome što ćemo, u toj potrazi za profitom, izbrisati i ono malo autentičnog što nam je ostalo. Mladi će odrastati verujući da je etno selo mesto sa dvesta bazena i desetinama vrsta egzotičnih životinja, a ne mesto gde baka plete džemper i deda toči rakiju iz bureta. Ekonomske koristi su očigledne, nema spora. Otvaraju se radna mesta, novac se sliva u regiju. Ali po koju cenu? Postoji rizik da se lokalna kultura, umesto da bude podržana i očuvana, iskrivi i svede na karikaturu, na predmet zabave za mase. Održivi turizam na Balkanu i prava eko-sela, kao što su ona u Konjicu – ‘Raj u Raju’, bore se da održe balans između ponude i autentičnosti, ali je borba teška. Oni pokušavaju da sačuvaju duh, dok se veliki igrači fokusiraju na obim i sjaj. Budućnost će zavisiti od toga da li ćemo kao društvo, i kao turisti, naučiti da cenimo suštinu iznad forme, tišinu iznad buke, i istinu iznad iluzije.

Mnogi posetioci postavljaju pitanje – da li je Herceg Etno Selo autentično? Kratak odgovor je: zavisi od toga šta za vas znači autentičnost. Ako tražite miris prave seoske kuće, blato na cipelama i neposredan dodir sa radom na zemlji, verovatno ćete biti razočarani. Ovo je pre kompleks koji je inspirisan tradicijom, ali uveliko prilagođen modernom turisti željnom komfora. Nije to ni nužno loše, ako su očekivanja jasna. Recimo, oni koji žele odmor sa decom, gde je sve na jednom mestu, od restorana do zabave, ovde će pronaći svoju nišu. Hotel, spa i zoo vrt su tu da ispune sve te, često kontradiktorne, zahteve.

A cena? Uvek je to ono što na kraju presudi. Logično je očekivati da kompleks ovakvih razmera i ponude, sa hotelom i spa sadržajima, neće biti jeftin kao noćenje u drvenim kućicama u nekom pravom eko selu. Plaćate za udobnost, za raznovrsnost, za sigurnost da je sve predviđeno. To je poslovni model. Ali da li to opravdava cenu iskustva koje se deklarativno oslanja na ‘etno’ priču? O tome svako mora da prosudi sam, na osnovu svojih prioriteta i budžeta.

Šta je sa lokalnom zajednicom? Često se postavlja to pitanje kod velikih turističkih projekata. Da li ovakvi giganti zaista podstiču lokalnu ekonomiju ili samo stvaraju zatvorene sisteme koji novac drže unutar svojih zidina? Verovatno je kombinacija. Poslovi se otvaraju, ali često su to poslovi niskog ranga, dok se profit sliva u ruke investitora. Retko se desi da ovakvi kompleksi istinski integrišu lokalne proizvođače i male biznise na način koji bi zaista revitalizovao celo područje, osim ako se to ne postavi kao strateški cilj, što se retko dešava. Na kraju, Herceg Etno Selo Međugorje je više simbol savremenog turizma, nego spomenik pravoj, netaknutoj tradiciji. To je destinacija koja odražava naše želje za sigurnošću, udobnošću i zabavom, čak i kada nam se servira pod plaštom autentičnosti. Možda to nije ono što ‘seniori’ poput mene traže, ali to je, izgleda, ono što masovni turizam danas želi.