Pakao na 35 stepeni: Zašto je popodnevna poseta Đavoljoj Varoši čista autodestrukcija
Vazduh na prilazu Radan planini miriše na pregrejanu gumu i prašinu koja se uvlači u nozdrve pre nego što uopšte izađete iz auta. Sunce u tri popodne ovde ne miluje; ono udara kao malj u potiljak, dok se vrelina reflektuje o crvenu ilovaču i andezitske stene. Ako ste pročitali na Instagramu da je zalazak sunca idealan za selfije pored zemljanih figura, lagali su vas. Do 15 časova, uski puteljak koji vodi ka vidikovcima pretvara se u znojavu procesiju ljudi koji se sudaraju ramenima, dok se miris kreme za sunčanje meša sa isparenjima iz kisele vode u dnu jaruge. To nije turizam, to je kazneni rad. Standardni saveti sa TripAdvisora će vam uništiti dan jer ignorišu bazičnu fiziku ovog mesta: stene akumuliraju toplotu i zrače je direktno u vas. Ako želite da vidite ovo čudo prirode, a da ne doživite toplotni udar dok vas deca vuku za rukav jer su žedna, morate promeniti strategiju. Vaš jedini spas je dolazak u 7 ujutru. Krenite odmah, ili nemojte ići uopšte.
Logistika preživljavanja: Cene, rampe i lažni vodiči
Kao od januara 2026. godine, ulaznica za lokalitet iznosi 500 dinara, ali to je tek početak vašeg troškovnika. Parking se naplaćuje dodatnih 200 dinara, a rampa se otvara tačno u 8:00, mada lokalci koji drže tezge sa suvenirima stižu ranije. Staza od ulaza do prvih figura duga je oko 1.5 kilometara, ali nemojte dozvoliti da vas distanca zavara. To je konstantan uspon po terenu koji varira od utabanog blata do klizavog šljunka. Ako planirate da posetite i druge arheološke lokalitete 2026, primetićete sličan obrazac loše signalizacije i blata nakon svake kiše. Ovde je svaki korak test za vaše zglobove.
WARNING: Na samom ulazu će vam verovatno prići tipovi koji tvrde da su „licencirani lokalni vodiči“ i tražiće 2.000 dinara za desetominutnu priču koju možete pročitati na info-tabli. Odbijte ih. Staza je jasno obeležena, a njihove priče su uglavnom izmišljene legende za naivne turiste.
Ponesite svoju vodu. Jedna flašica od 0.5l na lokalitetu košta kao ručak u Nišu. Ako niste spremni da plaćate porez na lenjost, napunite zalihe u Kuršumliji. Što se tiče obuće, zaboravite na japanke. Kamenje je oštro, a tlo nepredvidivo. Jedan pogrešan korak i vaša avantura se završava u gipsu.
Da li je Đavolja Varoš bezbedna za decu?
Jeste, ali pod strogim nadzorom. Ograde na vidikovcima su često rasklimane, a provalije su duboke. Ne puštajte ih da trče, jer je tlo podložno eroziji. Klizavo je. Opasno je.
Vibe Check: Tišina Paklene jaruge i miris sumpora
Pauzirajte na trenutak kod crkve brvnare Svete Petke. Ovde se atmosfera menja. Dok vetar struji između 202 zemljane kule, čuje se potmulo zavijanje – zvuk koji nastaje kada vazduh prolazi kroz pukotine u stenama. Lokalci kažu da đavoli šapuću, ali to je zapravo samo akustika erozije. Miris je specifičan; oštar, metalni miris aluminijuma i gvožđa iz izvora Đavolja voda i Crveno vrelo. Voda je toliko kisela da ništa ne raste u njenoj blizini. Pejzaž izgleda kao površina Marsa, negostoljubiv i brutalan. U rano jutro, dok svetlost tek stidljivo probija kroz krošnje obližnje šume, senke figura su dugačke i preteće. To je trenutak kada Đavolja Varoš opravdava svoje ime. Čim stigne prva grupa turista sa selfi-štapovima oko 10 sati, magija nestaje i zamenjuje je buka i haos. Isplati se ustati u 5 ujutru samo zbog tih 15 minuta apsolutne izolacije. Ako vas zanima kako izgleda prava tišina, potražite je ovde pre doručka. Kasnije ćete je naći samo ako pobegnete na planinarenje bez vetra i blata po okolnim grebenima.
Zaboravite na suvoparne datume o vulkanskoj aktivnosti pre miliona godina. Lokalna legenda o Đavoljoj Varoši je mnogo mračnija. Priča kaže da su ljudi nekada davno ovde bili toliko zaslepljeni đavoljom vodom da su odlučili da venčaju brata i sestru. Kada je svatovi krenuli ka crkvi, Bog je, zgrožen ovim incestom, skamenio celu povorku kako bi sprečio greh. Ali postoji i brutalnija verzija koju stariji ljudi u selu Đake nerado pričaju – ona o krvi koja se lila kako bi se zemlja nahranila. Tokom Prvog srpskog ustanka, ovi procepi su služili kao mesta za zasede. Geološki gledano, ove figure su anomalija, ali za narod ovog kraja, one su opomena. Svaki put kada padne jaka kiša, neka kula nestane, a druga se pojavi. To je živi organizam od blata i kamena koji stalno podseća na prolaznost. Ako pažljivo pogledate vrhove kapa na figurama, videćete masivne blokove andezita koji teže i po nekoliko stotina kilograma. Kako stoje tamo decenijama prkoseći gravitaciji? To je nauka, ali u sumrak, dok se drveće njiše, lakše je poverovati u kletvu.
Šta preskočiti: Zamka „Đavoljeg ražnjića“
Kada završite obilazak, bićete gladni. Restorani u neposrednoj blizini ulaza nude „tradicionalni đavolji meni“ po cenama koje su prilagođene Nemcima, a ne vama. Meso je često suvo, a usluga spora jer su navikli na turiste koji se nikada ne vraćaju. Umesto toga, sedite u auto i vozite nazad prema Nišu. Ako tražite autentičnost, pogledajte gde lokalci jedu u Nišu za delić te cene. Izbegnite i kupovinu „lekovite vode“ u plastičnim flašama na tezgama. Ta voda gubi svoja svojstva čim se izloži svetlosti i toploti, a vi zapravo plaćate česmovacu u fensi ambalaži. Pravi suvenir je domaći džem od šumskih jagoda koji prodaju bake uz put, par kilometara pre samog kompleksa. To je ukus Radan planine, a ne plastični magnet napravljen u Kini. Takođe, ignorišite ponude za „off-road džip ture“ oko lokaliteta – većinu tih mesta možete obići peške ako imate prosečnu kondiciju, a uštedećete 50 evra.
Šta ako padne kiša?
Ako krene pljusak, bežite. Tlo postaje tečni beton za manje od pet minuta. Đavolja Varoš se u trenu pretvara u klizište gde je nemoguće zadržati ravnotežu. Nemojte testirati sreću. Blato je nemilosrdno.
Taktički alat: Šta spakovati za Radan planinu?
Nemojte biti onaj turista koji dolazi u belim patikama. Trebaju vam cipele sa Vibram đonom. Stene u gornjem delu kompleksa su polirane godinama posetilaca i postaju prave klizaljke čak i od jutarnje rose. Obične patike će proklizati. Ponesite šešir sa širokim obodom, ne kačket – treba vam zaštita i za uši i vrat. I najbitnije: ponesite rezervnu majicu. Do vrha ćete biti mokri od znoja, a gore na vidikovcu uvek duva oštar planinski vetar koji će vas momentalno prehladiti. Što se tiče tehnike, širokougaoni objektiv je obavezan ako želite da uhvatite grandioznost jaruge, ali ne zaboravite i jedan zum objektiv za detalje na samim kapama figura. Potražite uklesane inicijale iz 1920-ih na jednoj od donjih stena – to je trag prvih avanturista koji su ovde dolazili pre nego što je struja stigla u kraj. Ako planirate duži boravak u regionu, razmislite o poseti Gamzigradu, ali primenite isto pravilo: izbegavajte vikende i popodneva. Mir se ovde ne kupuje, on se planira u cik zore.