Zagajička brda: Šta poneti na pešačenje bez trunke hlada

Sunce koje prži: Zašto je Banat suroviji od Sahare

Vazduh miriše na sprženu majčinu dušicu i prašinu. Čim izađete iz auta kod Šušare, udariće vas tišina koju prekida samo šuštanje vetra kroz visoku, oštru travu. Zagajička brda nisu planina, ali su brutalna. Ovde nema drveta ispod kojeg se možete sakriti kada zvezda upeče sredinom dana. Ako ste navikli na šumske staze gde krošnje prave prirodnu klimu, zaboravite na to. Ovo je ogoljen, talasast teren koji podseća na Island, ali sa temperaturom koja u julu lako skače na 35 stepeni u hladu kojeg nema. TripAdvisor saveti o ‘lepim šetnjama’ će vas ovde dovesti do dehidratacije brže nego što mislite. Morate biti spremni na vetar koji konstantno briše i sunce koje ne oprašta. Prvi korak je uvek isti: zaboravite na pamučne majice. One se natope znojem, a onda vas košava ohladi do kostiju za pet minuta. Totalni haos za imunitet.

Pakovanje ranca: Logistika preživljavanja na pesku

Vaš ranac mora biti lagan, ali pun specifičnih stvari. Za razliku od uspona na Rtanj gde postoje mesta za dopunu vode, ovde ste prepušteni onome što ponesete. Minimalno tri litra tečnosti po osobi je zakon. Ne obične vode, već vode sa elektrolitima. Izgubićete minerale kroz znoj toliko brzo da će vam se noge grčiti na pola puta do spomenika. Ponesite šešir sa širokim obodom, a ne kačket. Kačket ostavlja uši i vrat nezaštićenim, a ovde opekotine nastaju za 20 minuta. Što se tiče hrane, izbegavajte bilo šta što se topi. Čokoladice su loša ideja. Ponesite orašaste plodove i slane krekere. So vam treba da zadrži vodu. Ako planirate dužu turu, razmislite o laganim štapovima za hodanje. Pesak pod nogama može biti klizav na usponima, skoro kao blato na stazama Rudnika, samo što je ovde podloga nestabilna na drugačiji način. Svaki korak unazad troši energiju koju nemate.

Upozorenje: Na samom ulazu u peščaru kod sela Šušara nema prodavnica. Poslednju priliku za kupovinu vode imate u Izbištu ili Uljmi. Ne krećite sa pola flašice iz kola, to je zamka.

Da li je staza bezbedna za decu?

Da, ali samo pod jednim uslovom: da krenete pre 7 ujutru. Staza je fizički laka, bez opasnih litica kakve možete sresti ako istražujete pešačke staze na Uvcu, ali je toplotni udar realna pretnja za male glave. Deca će uživati u trčanju po dinama koje izgledaju kao iz crtanog filma, ali ih morate mazati faktorom 50 na svakih sat vremena. Vetar vara – mislite da je prijatno, a zapravo gorite. Obavezno im obujte duboke patike, ne sandale. Trava je oštra, a pesak ulazi svuda i pravi žuljeve za tili čas.

Koliko vode je zapravo dovoljno?

Tri litra je minimum za odraslu osobu za turu od 10 kilometara. Ako planirate da ostanete da čekate zalazak sunca – što je, usput budi rečeno, najbolji vizuelni doživljaj u Vojvodini – ponesite još litar. Asfalt u Šušari je poslednja tačka civilizacije. Od trenutka kada kročite na zemljanu stazu, vi ste u divljini. Nema česmi, nema izvora, nema potoka. Čak i na Bojaninim vodama imate gde da pokvasite glavu, ovde je sve suvo kao barut.

Gde ostaviti auto: Šušara vs. Grebenac

Postoje dva glavna ulaza. Većina bira selo Šušara jer je put bolji. Možete parkirati kod lokalne crkve ili na kraju asfalta pre nego što krene atarski put. Odavde do najvišeg vrha i čuvenog obeliska imate oko 45 minuta hoda. Druga opcija je Grebenac, ali taj put je često razrovan od traktora i zahteva viši klirens vozila. Ako vozite običan gradski auto, držite se Šušare. Parking je besplatan, ali ne ostavljajte ništa vredno na vidiku. Iako je mesto mirno, lokalni prolaznici su retki i niko neće čuti ako vam neko razbije prozor. Miris stajskog đubriva i zvuk traktora u daljini su jedini pratioci dok se pakujete. Sunce je ovde niže na horizontu nego što se čini, pa senke postaju dugačke i varljive već oko 4 popodne.

Obuća koja ne puni čarape peskom

Najveća greška koju možete napraviti je da krenete u niskim patikama za trčanje sa mrežicom. Pesak Deliblatske peščare je sitan i prodire kroz svaku poru. Do kraja prve uzbrdice imaćete pola kilograma peska u svakoj cipeli. To stvara trenje, a trenje stvara žuljeve koji će vam uništiti vikend. Idealna obuća su lagane, poluduboke planinarske cipele sa Gore-Tex membranom. One drže pesak napolju, a daju podršku zglobovima na neravnom terenu. Ako nemate takve, obične kožne patike su bolji izbor od mrežastih ‘prozračnih’ varijanti. Zapamtite, ovo nije staza zdravlja na Divčibarima gde je podloga čvrsta; ovde hodate po praistorijskom morskom dnu koje se stalno pomera.

Kontekst: Krvava istorija peščare i Marija Terezija

Nisu ova brda oduvek bila ovako zelena i ‘pitoma’. Deliblatska peščara je bila ogromna, gola pustinja koja je pretila da zatrpa pola Banata živim peskom. Vetar je nosio dine kilometrima, uništavajući useve i sela. Krajem 18. veka, austrijska carica Marija Terezija je naredila pošumljavanje kako bi se ‘ukrotila zver’. Inženjer Franc Bahofen je proveo decenije pokušavajući da pronađe biljke koje mogu da prežive u ovom paklu. Danas su Zagajička brda relikt tog vremena – mesta gde trava drži dine da ne pobegnu. Svaki brežuljak na koji se popnete je zapravo zarobljena peščana dina stara hiljadama godina. Pod vašim nogama je stotine metara naslaga koje je vetar donosio iz Karpata. To nije obična zemlja, to je istorija kretanja vetrova.

Vibe Check: Miris vetra i tišina koja zuji

Na vrhu kod spomenika, svetlo je drugačije. Ako dođete sat vremena pre zalaska, brda postaju jarkozelena, skoro nerealna, kao da ste ušli u Windows XP pozadinu. Zvuk je specifičan – konstantan šum vetra koji vam puni uši. Nema automobila, nema muzike iz kafića, samo priroda u svom najsirovijem obliku. Osetićete miris suve zemlje i toplog bilja. To je onaj miris koji vas podseća na leto kod bake na selu, ali sa dozom divljine. Ljudi ovde retko govore glasno; atmosfera vas prosto natera da ćutite i gledate u daljinu ka Dunavu koji svetluca na jugu. To je trenutak za koji ste vukli one tri litre vode uzbrdo. Vredi svakog kapljica znoja.

Ako krene kiša (ili ako ste preumorni)

Kiša na Zagajičkim brdima je poseban problem. Banatski les, kada se pokvasi, postaje neverovatno lepljiv. To nije blato koje se lako skida; to je masa koja se lepi za đonove dok ne dobijete ‘platforme’ od pet kilograma na nogama. Ako vidite crne oblake koji dolaze iz pravca Vršca, bežite ka autu. Nema zaklona. Alternativa za loše vreme? Produžite do Vršca na kafu i obilazak kule, ili svratite u neko od seoskih domaćinstava u okolini gde možete probati sir sličan vlašićkom ali sa banatskim šmekom. Ako ste preumorni za uspon, uvek možete voziti do ivice šume i samo sedeti u hladu automobila, ali to nije to. Prava magija je na vrhovima dina.

Taktički savet: Šta kupiti kao uspomenu?

Zaboravite na magnete. Ako želite nešto autentično, potražite u okolnim selima (Šušara, Izbište) domaći med od bagrema ili divljeg cveća iz peščare. Taj med ima specifičnu aromu jer pčele sakupljaju polen sa biljaka koje ne rastu nigde drugde u Srbiji. Takođe, potražite zanatsku rakiju kod lokalaca. Ponekad možete naći vrhunsku dunju koja miriše na celo dvorište. To je jedini način da ponesete deo ovog surovog, ali prelepog predela sa sobom kući. Obratite pažnju na male detalje – na vratima starih kuća u Šušari često možete videti rezbarije koje datiraju s početka prošlog veka. To su pravi suveniri, oni koji se ne kupuju, nego doživljavaju.